Она

Очајна звезда лута,
време не познаје,
враћа се свакога пута,
али не остаје.

Престати никада неће,
да скреће са стазе дуге,
увек се истом креће,
изгореће од туге.

А туга у њој пламти,
преплиће светлост и дане,
гледа и увек памти,
да су и друге саме.

Сања да ће јој прићи,
а зна да убија своје,
и никада неће сићи,
до једне такве моје.

Не жели да је бране,
и гледа око себе,
и друге остају саме,
а она сећа на тебе.

Никада није могла,
и никада моћи неће,
нисаким није легла,
нити је имала среће.

4. март 1997.
Перућац

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *