Категорија: Филозофија

Дубокоумна размишљања о свему и свачему

Желим, желим, желим…

Шта да се ради, ред је да и ја пожелим нешто лепо и фино за предстојећу годину, можда ме чује „ледени деда“ па ми испуни жељу(е).

Најбитније од свега је да током целе наредне године будем активан као у првој половини ове године, а не да се олењим и да ме буквално све мрзи да урадим, како је почело пре неколико месеци, и ево још увек траје и држи ме. Зато сам и узео да данас запишем ове жеље, јер ће ме можда до ТЕ поноћи мрзети да то урадим :( Значи, само да жица вреднице надвлада нарав ленчуге и бићу задовољан :)

Па да сумирам резултате као што сам и прошле године у запису „Још један крај“. Крајем прошле се десила она електрична ситуација симболично записана као “Како је пропао обичан дан“, а што је могло и ове да се догоди да на време нисам реаговао и позвао пријатеља да дотегне осигураче :)

Прошле године смо подоста новца уложили у „кућење“ (купатило, фрижидер и кревет) а ове нисмо ништа слично урадили.

Прва прошлогодишња жеља да издам збирку песама је пала у запећак и пролонгирала се за овогодишњу жељу. Да ми је само мало мање смора и лењости па да сакупим те песме и припремим, их, куд би ми био крај. Но, остаје да видим како ћу и шта ћу.

Жеља број два, за хонорарним послићем, се остварила, па сам од марта хонорарно почео да радим за „Свет компјутера“ захваљујући пре свега пријатељу Војиславу Михаиловићу што ми је дао смернице за контакт, а онда и Тихомиру Станчевићу што је имао стрпљења да ми објашњава како и шта да радим. Треба поменути и Владимира Писидорова, захваљујући чијој толеранцији да понекад добије материјал у минут до подне, моји радови су красили стране овог репрезентативног домаћег ИТ часописа. Још да додам и комплетну захвалност целој редакцији и свим људима који су учествовали у идеји за рађање онога што ће започети од првог наредног броја, али нећу даље о томе док се не појави тај први број (да не урекнем :)

И Трећа—срећа, жеља жељена шест претходних година се остварила. Скрпили смо се (кредитом) и отишли на заслужено „Одсуство“ у Игало, ни мање ни више нго 13 дана. А онда је ваљда то разгаћивање препородило у мени ленчугу, па нисам чак ни једну слику са мора окачио у галерије. Ужас!

Четврта жеља је тенденциозно угушена потребом да радим корисније ствари (реализација друге). На жалост свих обожавалаца моје писане речи 3плX тематике, тога више неће бити (досадно је бре :).
Слање честитки не верујем да ћу урадити ни ове године. Али, ко зна, ђаво не једе и не спава :)

Те 2005. године клупио сам нови хард диск од 120 GB, свој први USB Flash од 256 MB и свој први DVD читач а касније DVD резач. Узгред сам пре истека гарантног рока заменио прошле године купљени дигитални фото—апарат, који ево још као ради, а докле ће појма немам. Е да, ове сам године дуго невољени KDE почео интензивно да користим после вишемесечне употребе XFCE-а.

Ниџа је ове године пошао у обданиште, а Мики идуће године полази у први разред. Ево га сада поред мене гледа неке болесне цртаће на Cartoon Network-у (Самурај Џек је постао петао и бори се у некој много болесној арени). Сваког дана све више уочавам да су ми деца много инвентивнија од мене (Мики капира да неки пацов на цртаћу смрди зато што има рој мушица изнад његових леђа, што мени никад неби пало на памет :).

Одох да довршим кафицу, па ако још неки дан скупим петљу, писаћу још мало и одрадити шта већ све треба…

Празничне лудорије

„Нова година“ је време када се породице окупљају, уз пријатан обед и песму прослављају најсвечанији дан у години… Њах, шта ми наприча! Још ми фали печена ћурка или патка па да замислим како сам у некој америчкој серији или филму. Можда би нормалније звучало овако: „Нова година је празник коме се беспотребно поклања превише пажње. У очекивању првог јануара потроши се брдо новца, поједу тоне хране и попију галони пића. Већина примерака популације људске врсте очекује да се у „бесаној ноћи“ проведе у складу са уложеном кинтом, или још много боље. Спремају се фризуре, вечерње тоалете, парфеми, шљокице, ципелице, уговарају журкице, гостовања, лудорије…“ СМОР БРЕ!

Није ни новак као што је некад био. Идеш да се клебериш и ако ти није до смеха, и да размишљаш о томе како си за пар сати спискао кинту коју си могао много боље да „уновчиш“. Па тако неко размишља колико је пива могао да купи, неко колико роштиљских кобаја, неки мисле на кондоме (пази да је безбедно!), понеко укалкулише литражу горива за лименог мезимца, а „екстремисти“ шта су од хардвера могли да уштекају у малу плехану кутију. Или још горе, колико сати нета је могло да се пазари. А где је тек „реприза“! Мислииим…

Срање. Одох да попијем још једно пиво…

Фузбал a.k.a. brainwashing

Седим ја синоћ за мојом пакленом машином и у неке крупне сате звони телефон.

Јављам се, кад оно мој другар brainkilla — „Де си Урке, шта радиш, је л’ гледаш дерби?”; изненађен кажем „Дерби?”. Помену ми он нека два фузбалска клуба, на шта се ја насмејах. А онда му кажем да мене то не занима, IT ruleZ! Углавном, остатак разговора је ишао у нормалном ИТ смеру.
Други део се наставља јутрос на послу. Прилазим фирми, колега излази из продавнице на улазу и поздравља ме у стилу протеклог дербија, сав очаран помињући синоћњу добру забаву. Гледам га бледо и одпоздрављам незаинтересовано.

Трећи део. Кување кафице, гужва око кухиње, и онда почиње. Две колегинице у трансу коментаришу како је који тим играо, ко је добар даса, ко како игра… Мислиииим!!! Страшно!!! Жене напаљене на фудбал, ништа горе нема.

Чеврти део. Скокнем мало до www.zion.co.yu да видим шта има, кад тамо тема „Брука” која управо говори о синоћњем „спектаклу”.

Сад, знам да се 80% света врти око лопте и фузбалера, да је то унјосан бизнис, чуда и муње, али ја једноставно не осећам трунку узбуђења кад чујем коментаре и питања у вези истог. Просто се најежим кад мен енко пита је л’ знам кад почиње утакмица, ко игра, ко је победио, ко је дао го… Шта више, на таква питања сложим фацу човека који се згадио на постављено питање и кажем да мене те глупости не занимају.

Моја филозофија, виђење фудбалске машинерије: двадесетак мајмуна скачу за лоптом по ливади док двадесетак хиљада још већих мајмуна гледа целу ту представу. Једина разлика је та што овај већи чопор мајмуна мора да плати да би гледала досадну представу, а овај мањи чопор за то што ради узима кинту. Мислим да је економски исплативије, а и социолошки, тај бачени новац корисно уложити у позоришну представу или биоскопску пројекцију. И најгори амерички нискобуџетни филм је занимљивији од фудбалске утакмице. Макар мени.

Сад, можда ће неко променити мишљење о мени због оваквог става, али је по мом скромном мишљењу фидбал једно велико „испирање мозга” у коме група превараната на глупост због жеље за примитивном забавом већине згрће огромну кинту. Чак је и „џепни билијар” занимљивија игра, јер имаш само своје лоптице и не мораш да излазиш из куће и ризикујеш да те разјарена маса прегази у стампеду.

Живели! И да, билијар је оно што ме забавља, голф такође. А и кошарка може да прође, али фудбал и тенис, аргх!

Шизела vs. Смирела

Среда, 24. март 1999. године, цело пре подне на послу су причали како данас почиње бомбардовање. Зајебанција на ту тему као поспрдну чињеницу „ко сме бре нас да бомбардује“ прожимала је први нерадни дан на послу. Радници нису отишли на терен, неки су отишли кућама, углавном, спремали смо се за вече када ће све почети (а можда и неће!). Како сам био најмлађи запослени са најмање радног стажа, „нормално“ је било да први дежурам. Код куће су ми остале супруга Даца у шестом месецу трудноће и мајка, али ми је (срећом) фирма близу зграде.

Пред крај рада сам отишао до куће да ручам и спремим се за ноћно дежурство. Тако је и било. Око 16 сати сам се вратио у фирму и са чуварем Жељком „чувао“ фирму „да је неко не однесе“ :)

Не сећам се кад се огласила прва „Шизела“, популарно називана сирена за оглашавање почетка ваздушне опасности. Могуће да је било око 19:30, али нисам баш сигуран у то. Позвао сам кући и рекао да одмах сиђу доле у склониште зато што је почела ваздушна опасност, на шта су ми моје жене рекле да гледају серију и да им не пада на памет нигде да иду јер то није тачно. АЛООО!, па зашто ја дежурам овде ако то није тачно. Отишао сам до куће и буквално их истерао напоље.

Прошао је неки минут од 20 сати, Даца и мајка су у обданишту ишле кроз шумицу ка склоништу, Жељко и ја смо кренули из управе ка путу и тек што смо сишли низ степенице одјекнула је јака детонација. Стакла на управној згради су се затресла и настала је тишина. Замукао је жубор људи у оближњем обданишту око склоништа, а Жељко и ја смо брзо потрчали даље од управе. Укључили смо радио да чујемо шта су гађали. Био је то ваљда напад на касарну у великом парку. Нас двојица смо сишли у обданиште да поделимо „страх“ са осталима.

Највећа фора је била та што су мушкарци били испред склоништа, окупљени у круг, и из руке у руку је кружила прво једна а потом друга флаша „шљиве“, веома брзо се празнивши до дна.

Касније сам са мојима отишао прво у село Кнић на неколико дана, па онда у Дацино село Горња Сабанта, такође на неколико дана, да би се после тога Даца и ја вратили назад у стан и остали до краја „рата“, а мајка је остала у Книћу са њеном фамилијом.
Прво чега се сетим кад неко помене то бомбардовање и „агресорске НАТО авионе“ је добро зезање, пријатељство и дружење међу свим људима као никада раније. Сви су се слагали, све је било супер. Жртве које су страдале у том периоду, страдале су због оних који нису слушали упозорења „агресора“. Људи су „џарали врагу у очи“ певајући по мостовима. Жао ми је што тада нисам користио Интернет, па да будем парче те велике зајебанције, али сам куповао Свет Компјутера и комп носио са собом у село :)

Још једна ствар које се сетим кад чујем о том времену – у Книћу испред продавнице смо мој покојни теча Бранко и ја пар вечери глуварили уз пиво из зидарске флајке и како смо „на брду“, у Бусарцима са рођацима левчили „шљиву“ и гледали небо ка Краљеву и Поникве (је л’ се тако беше зове онај аеродром тамо?), коментаришући због чега се све ово дешава и шта је требало урадити да до тога не дође. Знате оно, после рата сви преживели су генерали ,и сви знамо за С300, браћу Русе који ће да нас бране, НАТО агресоре и слична срања.

Једне недеље, кад целога дана није било „Шизеле“, Даца и ја смо се венчали у измештеној општинској венчаоници, а после тога и у Цркви.

Кад неко каже како не жели да се сећа тог времена „рата“, кога по мени и није било јер су за рат потребне две зараћене стране које се боре (зар не?) и како је све било ружно и одвратно, ја само кажем да је у последњих петнаест година тај период у мом животу био највеселији и најпозитивнији, јер су људи око мене били испуњени позитивном енергијом, поносом, пркосом, и сви су били на истој страни. Нисмо се делили и пљували једни другима иза леђа. Дисали смо једним плућима.

Али, после седамдесетак дана од почетка, све се то завршило и вратило „у нормалу“. Почела су стара добра препуцавања, прогањања, убијања… сивило. Последња „Смирела“ је убила све оно позитивно :(

Прође осми дан

Јуче је био тај неки „дан жена“. То му наводно дође велики празник за жене, дан кад оне треба да буду посебне, вољене, пажене, мажене, обожаване, поштоване… задовољене, више него ма којег другог дана у години. Ма није него!

Реклама за „Права реч за добро српско пиво — Weifert” осликава право стање тог празника: „А шта си ти узео жени за осми март? — Три хиљаде… није имала више!”.

Апсурд је то што 98% жена појма нема зашто се уопште слави тај међународни празник. Ја сам начуо нешто у смилу да се то прославља због тамо неких жена почетком двадесетог века које су нешто радиле или нису урадиле или им је неко нешто урадио, у некој земљи… ма појма немам који је прави разлог томе. Углавном, чак и у тих 98% жена има оних које очекују да их мушкарци тог дана гледају на неки посебан начин. Мали је број оних којима тај дан не представља ништа; сасвим обичан дан као и сваки други. Те „неке друге жене” сматрају да сваки од 365 дана у години треба да им буде посебан. Занимљиво је да и ја мислим исто :)

Оне остале бих замолио да размисле о следећем: Ваш драги је најгора варијанта алкохоличара — насилни алкос. Воли вас, пази и мази само оних десет секунди у току дана када је полутрезан. Иначе је у алкохолисаном стању и ван куће. Када дође, то обично буде у току ноћи, прво што вам пожели је добре батине, да се случајно не промените, а онда избацивање из куће да ноћ проведете шетајући по улици или лежећи на клупи у парку. Ујутру се увучете у кућу тренутак пошто се он одтетура до кафане. Ринтате читавог дана а онда вас увече чека исти сценарио. И, тај муж ће вам тог једног дана купити цветић на улици, или још горе у радњи за продају погребне опреме, онако уз пут док се из кафане буде враћао кући, поклониће вам тај цветић, пољубити у образ и рећи „Срећан ти осми март!”. Тако вам је дао имагинацију срећне и задовољне жене, тог њеног дана, и натерао да на тренутак заборавите шта вас чека следеће вечери. И тако, 364 дана добијате батине и 365-ог дана извињење за сав нанети бол у виду увелог цветића.

Романтично зар не?

Можда сада кажете да је таква ситуација екстремна, али, веровали или не, много је више таквих женско–мушких односа него што можете и да замислите.

Кад ме питају „Шта си купио жени за осми март?”, обично кажем оно што јесте — „Ништа. Поклонићу јој себе!”. Зар то није највреднији поклон који јој могу приуштити? Мислим, шта јој представља златни прстен са дијамантима, који нема шансе да купим јер се то скупо плаћа, који може да изгуби док пере судове? Шта јој представља саксија цвећа које ће да увене на промаји кад заборави да затвори прозор? Шта јој значи ружа која ће да увене после десет дана стајања у вази? Шта јој значи чоколада коју ће да поједе и после себи недељу дана набија на нос како се угојила пола грама због те чоколаде? Шта јој представља парфем који ће да потроши за пар месеци? Све ће то трајати кратко а потом да нестане; остаћу јој само ја. Уосталом, моја девиза је да поклоне женама купују само они који на други начин не могу да их учине срећнима или морају да ваде флеке које су направили неким својим непромишљеним кораком или делом. Не кажем да ја своју супругу увек могу учинити срећном, али бих могао кад бих имао стрпљења и био истрајан :)

Сада ће рећи феминисткиње како могу ја да пазим на прозор и ја да га затварам да цвеће не би увело, како могу да мењам воду у вази да би мој поклон дуже трајао, како могу да оперем судове уместо ње да би њене руке остале нежне и глатке, да можемо поделити чоколаду па да се гојимо обоје, да јој купим и други парфем па ће трајати дуже. Али не, у свим тим ситуацијама ће бити ускраћена за моју пажњу и присуство поред ње.

Лепше је да купим флашу вина уз коју ћемо провести још једно дивно вече… само… да није деце… :(