Из политичког живота сам испливао негде, чини ми се, у марту прошле године… или је то било претпрошле… не сећам се. Углавном, много се мање смарам, они истина мање сам и упућен и информисан о аферама и распореду међународних летова којекаквих политичара, ал’ ми није жао, напротив.
Ближе се неки избори, и у припреми су кренули да ме опседају моје „бивше” колеге „саборци” из СПО. Испрва са „сигурним гласовима”, а прошле недеље са гласачким кутијама. Али, доста ми је свега. Нисам се исчланио из странке, али ме заиста више ништа не интересује а да има везе са политичким ликом & делом у Србији, а и шире. На фамозни/фантомски референдум нисам излазио, као ни пунолетни чланови моје породице, а сва је прилика да нећемо изигравати будале ни на предстојећим изборима.
Ја сам се запитао пре „деактивирања” следеће: чему све то, кад су сва предизборна обећања ноторне лажи, кампање се организују зарад убирања „кајмака” и кожних фотеља, а народ к’о народ, ту је само да заокружује бројеве. Свака промена не доноси ништа боље. Телеком је и даље ту, СББ је и даље ту, незапосленост је и даље ту, ситни приватни предузетници познатији као „тлачитељи угњетене масе” су и даље ту, мито и корупција су и даље ту, малверзације и сва остала срања су и даље ту. Говедина, што би рекли БС. А и онако мој глас неће ни најмање утицати на крајњи исход судбине Српског народа, па ћу време које бих потрошио на табанање до гласачке кутије паметно утрошити у опуштање уз квалитетну музику.
Једина политика која ме сада интересује је издавачка кућа Политика Новине и Магазини д.о.о. која издаје „Свет компјутера”