Ово је наставак записа „Пакао уживо“, бар се тако може третирати обзиром да их проузроковаше исти мотиви - тропске врућине.
Вратисмо се синоћ око 22 из села (Кнић). Оно је рај. Кућа (новије изградње из ‘60. година прошлог века), у којој смо на спрату спавали, је од дебелих зидова, па се ваздух унутра тешко загрева. Спавао сам две ноћи а да се нисам грама узнојио. И то сам се наспавао. Као и деца и Даца.
Јесте да преко дана и земља зрачи топлоту, али нема великих бетонских емитера, простране асфалтне плотне. У хладу јуче поподне забележио сам 40 ºC, на старом термометру, па му није вероати у коректност цифре. Ваздух је врео, али базенчић и црево, шарена ладовина од трешње, доста течности и хлад од куће олакшали су преживљавање судњих дâна много пријатније него у затвореном стану.
Деци сам пунио базенчић водом па су се они екстра расхлађивали, а кад заспе од умора, улети мало и тата, да расхлади леђа 
Увече, око 22, кад пре’лади и хладан ветрић крене да ћарлија, спакујем се на пољски кревет у двориште и гледам звезде. Звездано небо у ведрој ноћи, уз музику Acoustic Alchemy, опушта боље од ичега. Фантазија на отвореном.
Овде у граду је сасвим другачије. Немамо терасу, три собе су на јужној страни зграде, током већине дана окупане свом врелином Сунца, а ту је и велико травнато двориште између четири зграде, чија изгорела трава додаје на значају врелини која избија из земље. Без хладног ветра, нема наде да буде лакше.
Синоћ смо легли око поноћи, а пробудили се јутрос пре 5 сати! И то, поред отворених прозора, потпуно мокри од зноја. Дефинитивно овде колико данас мора да упадне једно расхладно тело које обезбеђује проток ваздуха, само још да видим шта је остало у продаји, пошто је ових дана помама за клима уређајима.
А од јутрос почиње још једна радна недеља, све по старом, без промена, уз високе температуре, без наде да ускоро буде подношљивије. Не памтим кад сам овако рано писао запис… грабим последње тренутке подношљиве температуре да напишем нешто „паметно“, а после, то више није изводљиво 
