Тужно сам

Сувише беше среће и моћи,
тренутак предуге таме,
још су ми црне бескрајне ноћи,
остави анђеле за навек саме.

Не може ми помођи нико,
ни истине, ни утешне лажи твоје,
које је могао рећи свако,
а говорила ти, једино моје.

Ово ти пишем још пре почетка,
сад давно протеклих дана,
сада су сећања постала ретка,
и то им је једина мана.

Остани онаква какву сам те срео,
искрене речи желим да дам,
јер ма с ким и било где, икада био,
човек је увек тужно сам.

09. фебруар 1997.
Перућац

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *