Tužno sam
Suviše beše sreće i moći,
Trenutak preduge tame,
Još su mi crne beskrajne noći,
Ostavi Anđele za navek same.
Ne može mi pomođi niko,
Ni istine, ni utešne laži tvoje,
Koje je mogao reći svako,
A govorila ti, jedino moje.
Ovo ti pišem još pre početka,
Sad davno proteklih dana,
Sada su sećanja postala retka,
I to im je jedina mana.
Ostani onakva kakvu sam te sreo,
Iskrene reči želim da dam,
Jer ma skim i bilo gde, ikada bio,
Čovek je uvek tužno sam.
09. februar 1997.
Perućac
