Tužno sam

Suviše beše sreće i moći,
trenutak preduge tame,
još su mi crne beskrajne noći,
ostavi anđele za navek same.

Ne može mi pomođi niko,
ni istine, ni utešne laži tvoje,
koje je mogao reći svako,
a govorila ti, jedino moje.

Ovo ti pišem još pre početka,
sad davno proteklih dana,
sada su sećanja postala retka,
i to im je jedina mana.

Ostani onakva kakvu sam te sreo,
iskrene reči želim da dam,
jer ma s kim i bilo gde, ikada bio,
čovek je uvek tužno sam.

09. februar 1997.
Perućac

Leave a Reply