Тишина

Подне је, касно, тмурно,
није сијало Сунце ни данас,
ни сутра неће, тако кажу,
а ја верујем и њима.

Није, остајем овде, а шта?
Гледам и не верујем себи,
не знам ништа да кажем,
и ово ће мало остати недоречено.

Лутам, тишина ме плаши,
а нисам схватао зашто.
Можда је неко крив,
или је све то морало тако бити.

Глупости, само ме то тишти,
како да завршим ово,
мислим, неће то ускоро бити,
али ништа не схватам.

Чујем папигу, моју,
дречи и прави језиве фразе.
Као да нешто прича,
или ћути, као тишина.

Сад ништа није битно,
крај је и то ме теши.
Знам да долази рано,
али зар неко мари томе?

Сањам, одлазе снови,
сваки је краћи од другог.
Остаје нека жеља да чека,
а кога ни она не зна.

Сам, усамљен, заборављен,
кајање извире лагано,
мада га не разумем,
ипак је ту и ја га осећам.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *