Tišina

Podne je, kasno, tmurno,
nije sijalo Sunce ni danas,
ni sutra neće, tako kažu,
a ja verujem i njima.

Nije, ostajem ovde, a šta?
Gledam i ne verujem sebi,
ne znam ništa da kažem,
i ovo će malo ostati nedorečeno.

Lutam, tišina me plaši,
a nisam shvatao zašto.
Možda je neko kriv,
ili je sve to moralo tako biti.

Gluposti, samo me to tišti,
kako da završim ovo,
mislim, neće to uskoro biti,
ali ništa ne shvatam.

Čujem papigu, moju,
dreči i pravi jezive fraze.
Kao da nešto priča,
ili ćuti, kao tišina.

Sad ništa nije bitno,
kraj je i to me teši.
Znam da dolazi rano,
ali zar neko mari tome?

Sanjam, odlaze snovi,
svaki je kraći od drugog.
Ostaje neka želja da čeka,
a koga ni ona ne zna.

Sam, usamljen, zaboravljen,
kajanje izvire lagano,
mada ga ne razumem,
ipak je tu i ja ga osećam.

Leave a Reply