Reč

I ti i ja znamo da je razlog za sve ovo
bio naš neplanirani, iznenadni susret.
A nikada neće neko od nas dvoje
pogledati ono drugo i iskreno reći — ja sam kriv.

I šta imamo od toga da kupimo i krijemo,
kad znamo koliko možemo izdržati.
A istina gori u moru laži i tone u ambis
beskrajne strasti i straha.

I opsesija podseća na ono vreme
kada smo zaljubljeni trčali obalom snova.
A niko nije pao i rekao da zna
da je onom drugom od nas dvoje žao.

I sramota da kulminira u iskri nade
kao što kapljica znoja curi niz lice.
A svetlost u suton podseća na mrtvog borca
koji u ratu i dalje u ruci pušku steže.

I ko je poslednji put video nekoga tamo
gde Sunce krije osmeh na bledom licu.
A vrata Raja sad škripe kao na dvorcu
koji je nekada davno postao uklet.

I reka ljudi što teče maticom života
u mestu nesrećne mladosti sirotog starca.
A sećanje bledi ko fleka na belom papiru
što krije se u mračnoj kutiji gospe.

I perla na niski što blista o vratu
kao što zvezda u noći vedroj svetli u mraku.
A ono sve staro postane novo
pa rodi vodu u reci i more na Zemlji.

I otac pogleda sina i kaže kako će i on
pronaći ljubav pred kraj životnog puta.
A tada će biti već kasno jer snovi su tužni
od želja sami i pusti kao pustinja Gobi.

I žena što dragom govori noću na postelji
mekšoj od peska na obali prozračnog mora.
A riba što usta otvara spontano tražeći nešto
il’ vode, il’ hrane da živeti može.

I ti ćeš reći da istinu krijemo sada
kad neko od nas skriva život na dlanu.
A ono drugo na Suncu lije krupne graške znoja
jer moli da oproštaj primi sam Bog.

I tada videću svetlost u dnu tunela crna
gde počinje neki novi život da vlada.
A ovde i sada u strahu prolaze dani
godina mnogih što vekovima teku u grotlo.

I moguća duša što hodi po tragu majke
il’ smrti ka nekom drugom životu.
A strah nastavlja dalje jer misli i to
da može sviti i baciti pod noge.

I kako da shvatim da lažem kad i ja sam
lažem i tebe i mene u noći punog meseca.
A noć prolazi lako kao što brodić po reci plovi
a reka i dalje svojim putem teče do kraja.

I mi što ovde stojimo i venemo sada,
mladi a mrtvi pod nebom usred prokletog grada.
A neko drugi kliče slobodi u svetu jer zna
da uskoro svet prelazi na neku drugu planetu.

08. jul 1997.
Požega


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

Veb dnevnik Aleksandra Uroševića