Praskozorje
Ponoć je davno prošla, skoro će jutro,
Kroz nemirne i vlažne ulice velegrada,
Prolazi beskućnik stari, mokar i bedan,
Snovi mu pomućeni srećom i pustom željom,
Ostavljen i sam, od svih zaboravljen,
Ljubi jer voli kapi kiše, srodne im duše.
Misli da može postati isto,
Što je gospodin sa zadnjeg sprata,
Uvijen krpama bačenih dronjaka tuđih,
Začuđen igrom senki i svetla,
Kapi stežu pospane oči,
I blate lice napuštenog čoveka.
Skoro će zora a zna da ostati mora,
I zadnji tren koračati smelo,
Jer vreme uzme sve što poželi,
Sreću i nadu, život čoveka i put zaborava,
A pusti da žive oni što srećni stoje,
U grupi, na trgu u praskozorje.
26. novembar 1996.
Perućac
