Праскозорје

Поноћ је давно прошла, скоро ће јутро,
кроз немирне и влажне улице велеграда,
пролази бескућник стари, мокар и бедан,
снови му помућени срећом и пустом жељом,
остављен и сам, од свих заборављен,
љуби јер воли капи кише, сродне им душе.

Мисли да може постати исто,
што је господин са задњег спрата,
увијен крпама бачених дроњака туђих,
зачуђен игром сенки и светла,
капи стежу поспане очи,
и блате лице напуштеног човека.

Скоро ће зора а зна да остати мора,
и задњи трен корачати смело,
јер време узме све што пожели,
срећу и наду, живот човека и пут заборава,
а пусти да живе они што срећни стоје,
у групи, на тргу у праскозорје.

26. новембар 1996.
Перућац

Leave a Reply