Praskozorje

Ponoć je davno prošla, skoro će jutro,
kroz nemirne i vlažne ulice velegrada,
prolazi beskućnik stari, mokar i bedan,
snovi mu pomućeni srećom i pustom željom,
ostavljen i sam, od svih zaboravljen,
ljubi jer voli kapi kiše, srodne im duše.

Misli da može postati isto,
što je gospodin sa zadnjeg sprata,
uvijen krpama bačenih dronjaka tuđih,
začuđen igrom senki i svetla,
kapi stežu pospane oči,
i blate lice napuštenog čoveka.

Skoro će zora a zna da ostati mora,
i zadnji tren koračati smelo,
jer vreme uzme sve što poželi,
sreću i nadu, život čoveka i put zaborava,
a pusti da žive oni što srećni stoje,
u grupi, na trgu u praskozorje.

26. novembar 1996.
Perućac

Leave a Reply