Понекад се сетим

Стојим сам на киши
и плачем јер знам
да сада други теби прича
грли те и љуби а ти знаш
да те не воли колико ја.

Капље кише ми квасе лице
уз то и сузе теку
сетим се тебе, нас
те кишне вечери
кад причасмо о љубави.

Две сенке се тетурају улицом
пролазе крај мене
смеју се, ја видим нас,
у кишној ноћи
давно протеклих дана.

Гледајући их помислих
да ли си сада сама
као и ја док стојим
сада на овој киши
или се само варам.

Реци ми да ме бар
не мучи удес љубави,
што видех на очи своје
од оних двоје што пре трен
крај мене срећни прођоше.

Питам се да ли је то
могуће да здање зидано дуго
сруши неко за трен
и темељ остане сам
без оног дела другог.

Leave a Reply