Ponekad se setim
Stojim sam na kiši
i plačem jer znam
da sada drugi tebi priča
grli te i ljubi a ti znaš
da te ne voli koliko ja.
Kaplje kiše mi kvase lice
uz to i suze teku
setim se tebe, nas
te kišne večeri
kad pričasmo o ljubavi.
Dve senke se teturaju ulicom
prolaze kraj mene
smeju se, ja vidim nas,
u kišnoj noći
davno proteklih dana.
Gledajući ih pomislih
da li si sada sama
kao i ja dok stojim
sada na ovoj kiši
ili se samo varam.
Reci mi da me bar
ne muči udes ljubavi,
što videh na oči svoje
od onih dvoje što pre tren
kraj mene srećni prođoše.
Pitam se da li je to
moguće da zdanje zidano dugo
sruši neko za tren
i temelj ostane sam
bez onog dela drugog.
2 komentara na „Ponekad se setim“
9. oktobar 2008. u 23:41
nije mi jasno zasto ovde niko nista ne komentarise? ali meni mnogo toga nije jasno…
ipak, ova slika deluje poznato, ne isto, ali dovoljno slicno, samo neki odgovori nikada nisu izreceni… dosli su vremenom, drugim putevima…
10. oktobar 2008. u 08:32
Možda su komentari suvišni?
Na pojedina pitanja treba samostalno pronaći pravi odgovor. Ili jednostavno postaviti podpitanje.