Parhema

Kao zrno peska što klizi ravnom pustinjskom pločom,
kao strv što mirno leži u visokoj travi na polju,
kao metak što leti visoko kroz vazduh do vrelog tela,
takva je sudbina ova, sirotog pustinjaka kraj vrela.

Sad mrav se vere po pljosni sedimentne stene,
i vetar sve više po Zemlji poleže tanano bilje,
a Sunce oblaku izmiče u dugoj trci beskrajnim svodom,
i insekt leti nad tlom ko riba što plovi vodom.

A lati biljki žele opojni miris da puste,
bat divljih pastuva razdvaja kopno na pola,
beskraj sustiže maglu i beži negde daleko,
dok kam beskrajno čeka da ga pomeri neko.

Još eho juri za vetrom dugim i pustim poljem,
oblaci slikaju svet plavo-beli nad tlom,
ljudi zanosno hode po suvoj časnoj travi,
slamčica njiše se smelo dok kraj nje promiču mravi.

Sad vetar drugačije zvuči i nosi miris Boginje rata,
jauci paraju potmuli ton i magla se gareži hvata,
i nije mračno i bolno tek glad da umori žedne,
i pokojne nazad da vrati međ svoje uboge i bedne.

I prah sad para vetrom, zla kob grli narod,
zatire rođenu čeljad, odnosi junački porod,
a čemu to sada vodi, osveti ili alalu,
da Bog potraži pravdu za jednu Boginju palu.

30. jul 1997.
Zlatibor
(zapisano u pauzi bojevog gađanja na Tometinom polju)

Leave a Reply