Пархема

Као зрно песка што клизи равном пустињском плочом,
као стрв што мирно лежи у високој трави на пољу,
као метак што лети високо кроз ваздух до врелог тела,
таква је судбина ова, сиротог пустињака крај врела.

Сад мрав се вере по пљосни седиментне стене,
и ветар све више по Земљи полеже танано биље,
а Сунце облаку измиче у дугој трци бескрајним сводом,
и инсект лети над тлом ко риба што плови водом.

А лати биљки желе опојни мирис да пусте,
бат дивљих пастува раздваја копно на пола,
бескрај сустиже маглу и бежи негде далеко,
док кам бескрајно чека да га помери неко.

Још ехо јури за ветром дугим и пустим пољем,
облаци сликају свет плаво-бели над тлом,
људи заносно ходе по сувој часној трави,
сламчица њише се смело док крај ње промичу мрави.

Сад ветар другачије звучи и носи мирис Богиње рата,
јауци парају потмули тон и магла се гарежи хвата,
и није мрачно и болно тек глад да умори жедне,
и покојне назад да врати међ своје убоге и бедне.

И прах сад пара ветром, зла коб грли народ,
затире рођену чељад, односи јуначки пород,
а чему то сада води, освети или алалу,
да Бог потражи правду за једну Богињу палу.

30. јул 1997.
Златибор
(записано у паузи бојевог гађања на Тометином пољу)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *