Пархема
Као зрно песка што клизи равном пустињском плочом,
Као стрв што мирно лежи у високој трави на пољу,
Као метак што лети високо кроз ваздух до врелог тела,
Таква је судбина ова, сиротог пустињака крај врела.
Сад мрав се вере по пљосни седиментне стене,
И ветар све више по Земљи полеже танано биље,
А Сунце облаку измиче у дугој трци бескрајним сводом,
И инсект лети над тлом ко риба што плови водом.
А лати биљки желе опојни мирис да пусте,
Бат дивљих пастува раздваја копно на пола,
Бескрај сустиже маглу и бежи негде далеко,
Док кам бескрајно чека да га помери неко.
Још ехо јури за ветром дугим и пустим пољем,
Облаци сликају свет плаво-бели над тлом,
Људи заносно ходе по сувој часној трави,
Сламчица њише се смело док крај ње промичу мрави.
Сад ветар другачије звучи и носи мирис Богиње рата,
Јауци парају потмули тон и магла се гарежи хвата,
И није мрачно и болно тек глад да умори жедне,
И покојне назад да врати међ своје убоге и бедне.
И прах сад пара ветром, зла коб грли народ,
Затире рођену чељад, односи јуначки пород,
А чему то сада води, освети или алалу,
Да Бог потражи правду за једну Богињу палу.
30. јул 1997.
Пожега