Она
Очајна звезда лута,
Време не познаје,
Враћа се свакога пута,
Али не остаје.
Престати никада неће,
Да скреће са стазе дуге,
Увек се истом креће,
Изгореће од туге.
А туга у њој пламти,
Преплиће светлост и дане,
Гледа и увек памти,
Да су и друге саме.
Сања да ће јој прићи,
А зна да убија своје,
И никада неће сићи,
До једне такве моје.
Не жели да је бране,
И гледа око себе,
И друге остају саме,
А она сећа на тебе.
Никада није могла,
И никада моћи неће,
Нисаким није легла,
Нити је имала среће.
4. март 1997.
Перућац