Ona

Očajna zvezda luta,
vreme ne poznaje,
vraća se svakoga puta,
ali ne ostaje.

Prestati nikada neće,
da skreće sa staze duge,
uvek se istom kreće,
izgoreće od tuge.

A tuga u njoj plamti,
prepliće svetlost i dane,
gleda i uvek pamti,
da su i druge same.

Sanja da će joj prići,
a zna da ubija svoje,
i nikada neće sići,
do jedne takve moje.

Ne želi da je brane,
i gleda oko sebe,
i druge ostaju same,
a ona seća na tebe.

Nikada nije mogla,
i nikada moći neće,
nisakim nije legla,
niti je imala sreće.

4. mart 1997.
Perućac


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

Veb dnevnik Aleksandra Uroševića