Зашто да останем пустињак,
Заборављен у пустари снова,
Потчињен жељама девојке,
Имена од шест слова.
Да будем мртав у време смрти,
И жив усред живота,
И моћан пред крај чина,
За снагу женског скота.
А после свега да остане прах,
И обична прљава прашина,
Да наду самеље похлепна,
Последња женка – машина.
Да наступи тишина краја,
И мртвило да обузме људе,
Да остане ништа од свега,
И живот ништа да буде.
Зар све то за једну душу,
Која заслужује срамоту,
Нада се пропасти туђег,
А срећи у своме животу.
11. јануар 1997.
Перућац