Kako

Pa dobro gde si ti sada da vidiš,
Kako oblačići u kafi bestidno stoje,
Kako bacaju maglu na zidove šolje,
Kako nestrpljivo čekaju da te vide?

Kada će stići taj tren sreće u kraju,
Kako da shvatim da nije daleko sve to,
Kako neko ko čeka u tami da shvati,
Kako da vidim svetlost kad Sunce zađe?

Jesi li se pitala nekad u čudu na trgu,
Kako Sunce vidi u polju parove na travi,
Kako Mesec živi usamljen u svemiru,
Kako Zemlja može trpeti da je pljuju?

Znaš li kako izgleda sreća posle tuge,
Kako prija kad znaš da neko te voli,
Kako zvuči kad čuješ da neko te želi,
Kako izgleda kad neko pokaže srce?

Osećaš li kako misim na tebe i sada,
Kako čeznem da vidim te tvoje oči,
Kako želim da stegnem te tvoje ruke,
Kako čekam da ljubim to tvoje lice?

Možeš li i zamisliti zašto te volim,
Kako mogu izdržati da čekam tek tako,
Kako da shvatim da si mi to već rekla,
Kako da ostanem sam dok se ne vratiš?

Pa dobro zašto si ti htela da bude tako,
Zašto da čekam kad mogu i drugu da imam,
Zašto da gledam tebe kad mogu videti dalje,
Zašto da ćutim kad mogu reći još koju reč?

I zašto sever nije na jugu i dan u noći,
Kako Sunce da zaboravi Zemlju koju voli,
Kako da zaboravim i ja tebe koju volim,
Kako to sve posle toliko vremena da bude?

27. jun 1997.
Požega

One thought on “Kako”

  1. „Zašto da ćutim kad mogu reći još koju reč?

    I zašto sever nije na jugu i dan u noći…“

    e to je presudilo! ne znam zašto, valjda profesionalna deformacija :)


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

Veb dnevnik Aleksandra Uroševića