Čaša

Gledam u bledu čašu,
crvena tečnost se blista,
vidim sudbinu našu,
no više nije ista.

Krv plamti u staklu,
misli mi pobuda mami,
vrela tečnost u Paklu,
svetlost u mrkoj tami.

Čaša pada sa stola,
leti ka hladnom podu,
tečnost ostaje gola,
fluid pada u vodu.

Sudbina već sada kuca,
na teška olovna vrata,
čaša od stakla puca,
kad padne sa zadnjeg sprata.

Krv se proliva svuda,
suva zemlja je pije,
a ona se pita kuda,
kad suza krene da lije.

Pospane oči škilje,
etar iz cveta sa širi,
vene procvalo bilje,
rupa iz stabla viri.

Krv juri ka svetlu,
izbija u smiraj dana,
udiše život na vetru,
i čaša ostaje sama.

Niko ne mari za nju,
ni Zemlja je neće takvu,
neko je baca ka trnju,
krv u slomljenom staklu.

13. mart 1997.
Perućac


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

Veb dnevnik Aleksandra Uroševića