Čaša
Gledam u bledu čašu,
Crvena tečnost se blista,
Vidim sudbinu našu,
No više nije ista.
Krv plamti u staklu,
Misli mi pobuda mami,
Vrela tečnost u Paklu,
Svetlost u mrkoj tami.
Čaša pada sa stola,
leti ka hladnom podu,
tečnost ostaje gola,
fluid pada u vodu.
Sudbina već sada kuca,
Na teška olovna vrata,
Čaša od stakla puca,
kad padne sa zadnjeg sprata.
Krv se proliva svuda,
Suva zemlja je pije,
A ona se pita kuda,
Kad suza krene da lije.
Pospane oči škilje,
Etar iz cveta sa širi,
Vene procvalo bilje,
Rupa iz stabla viri.
Krv juri ka svetlu,
Izbija u smiraj dana,
Udiše život na vetru,
I čaša ostaje sama.
Niko ne mari za nju,
Ni Zemlja je neće takvu,
Neko je baca ka trnju,
Krv u slomljenom staklu.
13. mart 1997.
Perućac
