Bezimena

Nađosmo se tada sami,
Da je volim mislio sam,
A i ona to je znala.
Beše april, hladno vreme,
Stajala je blizu, tik uz mene.

Sunce se stidljivo krilo,
Daleko od gužve
I zajedljivih očiju drugih.
Samo naše biše same.
Oči boja duge, za kestenje,
Prođoše kroz mene.

Suze krenu ali stanu,
Kazah joj tiho na uho malo,
Tih par reči. De budalo.
Valjda je to sama znala,
Koju voleh, smeđa mala.

Presudan tren, tužan pogled,
I oči snene,
Pomislih – možda i nisu njene.
To mi baci dušu u senu,
Pogledah je poslednji put,
Okretoh se i krenu.


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

Veb dnevnik Aleksandra Uroševića