Aprilska

U duboke reke suza
Padaju teške kaplje kiše,
Kad dvoje dece poput ruža,
Sve istine i laži govoriše.

Veče je prekrilo grad,
I Sunce je davno zašlo,
Da li se setiš i sad,
Da li se pitaš šta nas je snašlo?

I kazaćeš tada – Znam, ne govori,
Rećićeš – drugi put, sad žurim,
A meni ostaje samo da gorim,
I večno pred tobom da žmurim.

Ja sam budala, ludak i prosjak,
Koji se vraća onom što voli,
Kao stari siroti došljak,
Koga prošlost sa tobom boli.

Samo ti i ja, više nikoga nema,
Kao deca u sumrak dana,
Njih dvoje, čovek i žena,
A sad ja sam i ti sama.

Bog je mene tebi obećao,
Rekao – Sve do zadnjeg izdisaja,
Samo me jednom tebi dao,
A mi smo stali daleko pre kraja.

Sada je jesen i kiša pada,
Mržnja se kovitla iznad grada,
Došlo je vreme da Bog pomogne i nama,
Da više nikad ne budem sam
I ti da ne budeš sama.

Leave a Reply