Zapisi

Bjuti protiv Servantesa

Moj prvi gost koji piše „Slobodne misli“ je običan neobičan čovek iz naroda — Uroš Nedeljković širem auditorijumu poznat i kao Bjuti Dingospo. Pošto je on nešto više o sebi napisao na kraju zapisa, ja ću reći samo da smo stupili u kontakt pre od prilike godinu ili nešto jače, kada me je „išamarao“ pitanjima o OpenOfisu za B&F. Na vebu retko psuje, na jeziku dlaka nema, a većina stavova nam se podudaraju. Čovek misli 300 na sat, te je nepuna tri sata nakon poziva javio: si tu da ti šibnem pisanije?

Poštovani prosečno inteligentni čitaoci. Gospodin Urošević me je ljubazno zamolio da gostujem na njegovom blogu. Zapitah se smesta: „Šta je da pišem ‘vako sabajle, bez koncepta i ideje, skice, teza i ostalih sinonima za manjak inspiracije?“ Ograničenja? Nema ih! — osim što ovaj zapis mora biti pisan ćirilicom. To naravno nije problem, jer ja sve pišem ćirilicom, a po potrebi konvertujem u latinicu.

Odlučih u momentu da ovaj zapis bude posvećen nekim stvarima koje smo Urke i ja u šest redova na AjSiKjuu razmenili iz zezanja, ali i čiste zbilje.

O pismu

Dakle, krenućemo od uslova – ćirilice. Kao što je svima poznato, ćirilica potiče od Ćirilovih učenika, koji je bio Metodijev burazer. Ova dvojica braće burazera su bili Grci koji su bili sa misijom opismenjavanja Slovenskog življa u nadi da će prihvatiti hrišćanstvo, jer nisu imali pismo na kom bi mogli da nešto zapišu, a potom i pročitaju, što mu dođe kao neka uzročno-posledična veza. Iako smo skloni veličanju domaće istorije, zarad domaćih političkih poena i lečenja kompleksa, to jednostavno o nama govori da smo tada bili nepismena paganska banda, a neki su primerci dotičnih su opstali do dana današnjeg i pišu blogove ili se bave politikom.

Dakle, ova dva misionara, ustvari strana plaćenika, bandita najgora, su nam podarila – pismo. Ma šta pismo, dva pisma! Glagoljicu i ćirilicu. Glagoljica se više zadržala kod zapadnih derivata, ćirilica kod istočnih. Međutim, az, buki, vjede, glagolji, dobro, jest, živete… su bila slova koja prosečan srpski čoban, feudalac-tajkun i lopatomonah nisu baš najbolje razumeli. Tome govori činjenica da su neki monasi bili nepismeni, a crkvene tekstove učili napamet.

Naravno, takvo pismo nije mogao da koristi niko normalan i racionalan iako je bilo jedino. Međutim, tu na scenu stupa baja pod imenom Vuk Karadžić, jedan od retkih genijalaca  koga u 21. veku retko ko i pominje. Nekima je priča poznata manje, nekima više, ali siže je da je Vuk od prosečnog srpskog čobana postao dingospo svetskog glasa. Pre svega bio je jezički genije i pored toga što je uprostio pismo, uprostio je i jezik. Što se pisma tiče, podario nam je 30 slova azbuke, toliko prostog i savršenog pisma da su njime bili oduševljeni i Gete i braća burazeri Grim. Doduše, nije izvorna ideja bila njegova, ali on je odradio sav prljav posao i naterao srpske seljake i tajkune da prvo uče da pišu, a drugo da zapisuju stvari. Političke prilike su mu manje-više išle na ruku i posle teškog lobiranja Vukova ćirilica je postala zvanično srpsko pismo i tada je Srbija krenula da dobija obrise civilizacije za kojom i danas žudimo.

Sve je bilo dobro, jedni su pisali, drugi su čitali, dakle – razumeli su se odlično. Međutim, kompleksi uvek prevagnu nad raciom. Nekoj megalomanskoj budali pade napamet da zloupotrebi ideju panslovenstva ili jugoslovenstva i ujedini sve južne slovene u istu državu. Tu krenuše novi problemi, potom ratovi, a na kraju i oskudacija. Umesto da smo živeli lepo jedni pored drugih sa jakim kulturnim i ekonomskim vezama kao Skandinavci, srpski megaloman (znate ko je, neću direktno) je želeo da vlada što većom teritorijom i time mnogima iskopao grobove. Dok plaćamo greške raznoraznih Bizmarka u pokušaju, neke stvari zaboravljamo. To je naravno naše pismo – ćirilica.

Problem sa ćirilicom danas jeste taj što nije fensi. Kao što nije fensi reći kadrovsko ili kancelarija, nego ejč-ar ili ofis. Srbi su najveći svetski pomodari, a pri tome nisu odmakli dalje od onih paganskih balavandera kakvi su bili kada su Ćirilo i Metodije došli da ih nauče pameti. Taman kada su se Srbi relativno opismenili, na scenu su došli kompjuteri i onda je krenulo sve od početka.

Kompleksi su i dalje prisutni i verovatno potiču od stalnog osećaja ugroženosti naroda na ovim prostorima. Najveći problem je što smo uvek ugrožavali sami sebe, više nego što je nas neko ugrožavao. Tako, kada neko piše ćirilicom smatra se nacionalistom, a latinica šatro daje osećaj evropejstva i kosmopolitenstva. To što su najveći srpski evropejci pisali ćirilicom, od Vuka Karadžića i Dositeja, pa sve do Zorana Đinđića, odjedared nema veze. Onaj užasni nacionalista Tesla, takođe je pisao ćirilicom – kad je pisao na srpskom.

Uopšte mi nije jasna ideja povezivanja pisma sa nacionalizmom. Ustvari ima veze koliko i otići nekom pokojniku na četrdeset dana, jer to je takođe srpski običaj (a i ne samo srpski). Na stranu to što je najveći broj tih nacionalista, kako sebe zovu, a ustvari su komunistička bagra, došla preko određenih reka zapadno od nas, pa su ćirilicu imali prilike da nauče tek kad su došli vamo, a sada je kao potenciraju i time zamenjuju teze (još jedan termin na foru ejč-ar). Ceo koncept nacionalizma kod nas je urnebesno smešan, pogotovu što je uvezen. U Srbiji nikada nije postojala ovolika netrpeljivost prema tuđinima, osim dole na jugu prema Bugarima. Na stranu da netrpeljivost takođe potiče iz kompleksa i osećaja ugroženosti. To dalje može da se razloži na prebacivanje odgovornosti za sopstveni neuspeh na nekog drugog. Naravno, tu ne računam nacionaliste koje rade za pare, što je dobra većina javno deklarisanih.

Da se vratimo na ćirilicu. Brojni su izgovori protiv. Na primer, najsmešniji je onaj „kako ćemo u Evropu sa ćirilicom“. Kada sam to čuo, odmah sam počeo sažaljevati sirote Grke i Bugare koji definitivno nikada neće ući u Evropu. Vezano za to je i „imena ulica su napisana ćirilicom pa se stranci teško snalaze“. To je istina, zato treba dole napisati i naziv ulice na engleskom, španskom, nemačkom i francuskom. Za početak, dovoljno je samo na engleskom. Pre svega se treba zapitati zašto bi neko došao vamo, a ako već dođe šta će da vidi. Ulice su najmanji problem kada te taksista odere. Dalje postoji onaj čuveni štamparski izgovor da „ćirilica zauzima 8% više mesta kada se štampa“, tj. treba 8% više papira. To takođe je glupost, jer je cena štampe danas smešna.

Da nam je očuvanje ćirilice problem, jeste. Kada je u novom Ustavu propisano da sva službena dokumenta moraju biti na ćirilici (misli se na državna dokumenta) digla se kuka i motika. Svašta. Zanimljivo je da će isti ti ili njihova deca, za maksimalno deset godina početi da osnivaju nevladine organizacije i da štite ćirilicu od izumiranja, čim budu u tome videli neke pare. Sistematsko uništavanje ćirilice je analogno sa situacijom da se u Rimu poruši koloseum i na tom mestu podigne šoping centar.

Naravno, ja nisam protiv latinice. Ona ima nekih prednosti, ali i dalje se oseća da nije nejtiv. Oba pisma su ravnopravna i ja to podržavam. Ali tu na scenu stupa sledeći problem. Meni su uvek bile fascinantne stvari koje su drugima nebitne. Tri rečenice napisane od strane pojedinca mogu da govore više o njemu nego da sediš sa njim/njom u kafani celu noć.

O-kej. Neko piše latinicom – stvar izbora. Ali, ako pišeš latinicom, ona piši pravilno ili nemoj uopšte da pišeš. Ne pričam samo o pravopisu, koji se podrazumeva, već o korišćenju „naših“ slova šđžčć. Mnogo puta sam dobijao mejlove u kojima mi pišu koješta. Čak i zvanične dopise. Sve bez naših slova. Uvek odgovorim da bih voleo da dobijem mejl pravilno napisan, ali neki to shvate uvredljivo. Nek se vređaju — baš me briga. Kada neko pošalje neformatiran tekst, pun grešaka, pride i bez naših slova, automatski daje autogol sebi i svojoj kompaniji. O Fejsbuku i blogovima da ne pričam.

O blogu i tviteru

Sledeća tema zanimljiva za obrađivanje je fenomen bloga i Tvitera u Srbiji. Prvo blog.

Blog svi znaju šta je, ali retko ko zna čemu služi. Dobro, nije baš da ne zna čemu služi, ali kada se blogovi stave na gomilu, đubre ispliva na površinu. Sam termin za nekog ko piše blog „bloger“ je odvratan, kao kada bi nekog zvali „forumdžija“ ili „forumaš“, „vebdžija“ ili „vebaš“, „fejsbukdžija“ ili „fejsbukaš“ itd. Dakle, neko od toga hoće da napravi profesiju i guzici nabije nivo iako je otvaranje bloga proces složen koliko i otvaranje mejla ili kuvanje čaja bez šećera. Cenim ja mnoge pisce blogova kod nas, neću nabrajati poimence. Ipak, više je onih koje ne cenim i koji se u svojim postovima toliko blamiraju, da je red da neko počne da ih opominje da su vezare ili lejmeri kako se to nekada govorilo kod nas na sceni. Višak slobode, bez poštenih mehanizama kontrole, dovodi do prividne anarhije koja odvlači formu od suštine. Tako smo dobili fenomen „blogerke domaćice“. To su obično žene, ali ne isključuje ni muškarce, koje u principu ne znaju ništa. Baš ništa. Onda pokrenu blog i iznose svoje neznanje pokriveno raznim „fensi“ terminima. Kada se stvari razlože, njihova nula ostaje nula iako su se trudili da stave po koju fotku ili link ka nečemu što su pročitali, ili prikriveno reklamiraju svoje firme i ostalo u vidu najogavnijeg prikrivenog piar-a.

Dalje je zanimljiv i fenomen „zajednice“. Možda deluje licemerno, jer će se ovaj post vrteti u istoj, ali blog zajednica je jedna zatvorena družina koja jedna drugima čita blogove i pride komentariše. Tako jedni druge tapšu po ramenu i izigravaju neku uticajnost, ali njihove stvarne i lažne mudrosti ne izlaze van okvira zajednice. U realnom životu ima sličnih primera, npr. kada se skupi ekipa da vari (tj. puši smešne cigare) i ako kojim slučajem nekog u okolini to ne zanima (a ima nas raznih), dotičnog će gledati kao da nije njihov i ne razume njihov fazon tj. trip. Iako će ovaj njih sve zajedno gledati kao budale.

Fenomen tvitovanja nije fenomen. Još manje je revolucija. Pokušaj revolucije je ono u Persiji/Iranu, ali Tviter je samo jedan od servisa koji je uložio dosta u marketing i putem PiAr-a stvara ljudima veštačku potrebu da pišu poruke od 140 karaktera. To se najbolje vidi na sajtovima koji prate tehnološke novotarije. Svaka treća vest je vezana za Tviter, a sadržaj vesti glasi otprilike: „Lepa Lukić tvituje!“. Ako to nije pi-ar, ja ne znam šta je. Ljudi su znatiželjni, odu-vide, ili se navuku ili poljube pa ostave. Navlačenje je normalna stvar, jer se stvari i prave da bi se neko navukao na njih.

O pravima radnika

Treća stvar za obradu je pitanje prava radnika. Dok su civilizovani ljudi radili i izborili se za svoja prava u radnom odnosu, u Srbiji i okolnim podjednako smešnim državama, radnici imaju prava koliko i ona deca na istoku što šiju Najke. Svi se bune, ali niko ništa ne preduzima. Neki su čak upali u korporejt zamku. Ajd’ ti što vole te korporejt fore, oni su se verovatno ložili i na serije Prijatelji, Ali MekBil i ostalo namensko đubre, ali ovi što rade, a kukaju — oni mi nisu jasni. Civilizacijski standard je rad osam sati dnevno, tri nedelje minimalno godišnjeg odmora, bolovanje, trudničko i porodiljsko itd. Sve prekovremeno i vanstandardno se i dodatno plaća. U Srbiji su stvari drugojačije, jer kao što nisu krivi Ceca, Merlin, Stoja, Bijelo dugme, Crvena jabuka, Indira i ostali što pevaju đubre, već su krivi oni koji ih slušaju, tako nisu krivi poslodavci što vole da izrabe budalu koja se ne buni. Svako u životu ima onoliko prostora za koliko se sam izbori. Srbi o sebi pričaju da su ratnički i ponosan narod, da su prgavi, da sveukupno niko ne sme da se zajebava s njima. To sve stoji osim u slučaju radnog odnosa. Onda niko ne sme da pisne, jer će šatro biti otpušten. Razumem pripravnike i one na određeno, ali dobro obučene i teško zamenljive ne razumem, jer su oni srž svake firme/kompanije i oni prave pare. Ovo već upada u filozofiju rada, možda sam upravu, a možda i nisam. U svakom slučaju imam druga koji je dobio otkaz do sada cirka pet puta. Dobio je otkaz, jer je svaki put prebio šefa. To je još jedna od taktika borbe za prava radnika.

Na kraju…

Na kraju, da se pozdravim od vas. Bilo je zanimljivo pisati ovaj zapis tj. post. Šta god da sam napisao, bio u pravu ili ne, svu odgovornost preuzimam na sebe. Urke je fin momak i bila mi je čast da gostujem kod njega na blogu. Jedino mi nije jasno zašto gleda „Selo gori a baba se češlja“ i „Gorke plodove“, kada se ne zna koje je od ta dva zla gore.

O autoru

Ovaj zapis napisao je Uroš Nedeljković samozvan „Bjuti“ (njnjnj.bjuti.info). Bjuti je od skoro počeo da piše blog bjuti.blog.rs. Novinar je magazina Biznis&finansije, administrator još nevaskrslog sajta njnjnj.srbovanje.com, osnivač organizacije za promociju hednoizma i boemije — Uzelipapoludeli, poprilično je priglup, niskog rasta i u poslednje vreme se ugojio tri kile tako da ima tzv. „linuksaški stomak“. Student sa desetogodišnjim stažom i ponosan žitelj Braće Jerkovića. Dobitnik dve uzastopne majske pesničke štafete ‘89 i ‘90 godine. Ne voli sve što vole mladi, možda zato što više nije mlad, pa sve češće hejtuje u maniru nadžak babe. Omiljeno jelo mu je spanać sa ćuftama, piće: jogurt. Pije pivo na klupici u kraju, mada preferira špricer i rakiju kada je hladnije vreme. Poznat je i po tome što ume da udavi svojim tekstovima, što se vidi iz priloženog primera.