Zapisi

Bila je to 2008. godina…

… zanimljiva i delom drugačija nego prethodne, pa ipak prođe. Retrospektive na kraju nekog perioda ne znam čemu služe — da se podsetimo šta se dogodilo u tom prethodnom periodu i da ujedno drugima pokažemo isto to… ili možda nešto sasvim drugo? Ah da, to se zove „samoreklama“ . Al’ red je red, valja sagledati učinjeno i postaviti neke ciljeve za naredni period. Zašto da budem najgori od sve dece u pesku, kao i svih prethodnih godina blogovanja, i ovog 31. decembra osvrćem se za sobom.
Godina za nama bila je „najbrbljivija“, bar što se istorije Zapisa tiče. Sa ovim i sledećim koji sledi biće to godina u kojoj sam napisao 133 zapisa. Poređenja radi, 2007. sam napisao 73, 2006. tek 34, 2005. 62, dok sam davne 2004. napisao 53 zapisa.

U svetu nula i jedinica

Sasvim slučajno sam se početkom godine zarazio veb igrom MyMiniCity, čemu sam prišao sa edukativne strane i taj deo veb igrarije zaokružio slobodnim izvorom informacija. Iz toga je čak proistekla jedna mala zajednica članova iz svih delova bivše SFRJ. Na sreću, uspešno sam „izlečen“ od zavisnosti za ovom igrom

GNUzilla je ove godine izlazila veoma retko… ali je ipak izlazila. Kada je sloboda u pitanju, započet je projekat GNU/Linuks mapa Srbije i ista ta država Srbija obratila je pažnju i na nas realizacijom projekata lokalizacije slobodnog softvera od kojih bih posebno izdvojio lokalizovani OpenOffice.org. Dodatak OOoTranslit postao je popularniji i korišćeniji nego ranije i ujedno doprineo nastanku dodatka WP Translit za mašinu WordPress koja je nedavno dočekala izdanje 2.7.

Veliki Gugl je još jednom pokazao svoj diskriminatorski stav prema korisnicima slobodnog softvera i objavio Google Chrome samo za korisnike koji gledaju kroz prozor, ali je zato jedan drugi „Veliki brat“ poznatiji kao Fejsbuk doživeo pravu revoluciju u Srbiji (i svetu uopšte), što me je navelo na ideju da postanem „Doktor za Fejsbuk“ (Nikola mi dodeli tu titulu). Kad sam već kod društvenih mreža, i Tviter je počeo da raste u ovoj godini, čemu sam doprineo sa dva članka u „Svetu kompjutera“ i servisima Kursna lista i Vremenska prognoza. Nekoliko drugova blogera pokrenuli su projekat Serbian Bloggers koji uprskos zlim jezicima svakoga dana raste.

Stvarni svet oko mene

Osvrnuo sam se na politička dešavanja i pasivnu propagandu povodom još jednih izbora u zemlji Srbiji. I naravno, nezaobilazni osvrt na pitanje Kosova i vest o hapšenju Haškog optuženika Radovana Karadžića (ko o ove dve stvari nije blogovao kao da uopšte nije ni blogovao).

Osvrtao sam se i na dešavanja u okruženju, a posebno na premlaćivanje profesora Veronauke u OŠ „Radoje Domanović“ (koja ubr JEBOTE nema svoju stranicu na Internetu!!!), seks skandal kragujevačkih tajkuna i maloletnih srednjoškolki i duhova u Šumaricama. Ove godine je propao plan države da javno pusti u rad Velikog brata (što ne znači da isti „ne gleda“ već dugo i pažljivo), ali to nije predstavljalo prepreku u fabrikovanju priče o hapšenju Ivana Jelića zbog piraterije (ima li iko ikakvih svežih informacija o toj priči, ili je ipak autorima filma „Turneja“ trebala reklama za ispodprosečan film?). Na sreću, ili žalost, i ove godine je propao „smak sveta“, pa čekamo sledeći 2011… ili beše 2012. godine?

Zapise sam pisao i većinu drugih stvari činio sam uz ukusnu Jacobs Monarch kaficu, koja mi je u jednom trenutku ponestala. Na sreću, snašao sam se. Samo trenutak, da srknem još jedan gutljaj… mmm, tako.

Iako ni ove godine nisam objavio zbirku pesama, imao sam uspeha na poetskom konkursu književne zajednice Eniaroyah.com, kojom prilikom sam nagađen divnom monografijom o Lazi Kostiću.

Na žalost, ove godine svoju porodicu nisam počastio letovanjem zarad prikupljanja novca za kupovinu auta, koji po svemu sudeći neće biti kupljen ni u 2009… osim ako mi ne umre neki zaboravljeni rođak i ostavi u nasledstvo džak deviza. Investicija „u kuću“ sastojala se jedino od kupovine radnog stola i stolice za Mikija, fotelje za mene i ugradnje klima uređaja.

Sa druge strane, investirao sam „u sebe“ — kupio sam amatersku fotografsku opremu (Canon EOS 400D) koja trenutno čeka da uslika zanimljive trenutke; lenj sam, pa šta! , priručnik da nešto naučim o tome, laserski štampač koji nije u boji (Canon i-SENSYS LBP-3010) i novi mobilni telefon (Nokia E51-1).

Izvadio sam novi biometrijski pasoš, Miki (prvo polugodište trećeg razreda završio sa vrlo dobrim uspehom) i ja smo počeli da nosimo naočare a Nidža je u decembru preležao ovčije boginje (Varicella). Ujedno mogu da se pohvalim kako još uvek nisam (ponovo) počeo da grickam nokte (danas je 185. dan kako ih više ne grickam). Ove 2008. se navršilo deset godina od smrti mog oca Mihaila. Ne nedostaje mi ništa manje nego li svakog dana od tog 19. marta 1998. Život je teži kad vučeš bez zaleđine, ali jebiga. Idemo dalje.

„Tu du list“

I sada je trenutak da okvirno isplaniram šta će biti sutra. Osim što još jednom (izgleda, nedovoljno čvrsto) želim da napokon izdam tu famoznu zbirku pesama, bilo bi lepo da batalim onu narodnu umotvorinu lenjih mudraca „Sve što možeš danas, ostavi za sutra.“ i počnem da primenjujem „Sve što možeš danas, ne ostavljaj za sutra!“. Možda bih mogao početi da verujem u igre na sreću i uplatim koji tiket lotoa? Ma neee, ne ja… bar ne još ovu godinu…

Predstojeća (kako najavljuju: krizna) 2009. godina neće me istumbati ništa više od onih devedesetih godina hiperinflacije… sećam se refrena pesme sa ukinutog 3K — „Puno, puno sreće, devedeset treće“ — Bog te maz’o, prošlo je 16 godina od tada!

Pozdravljam sve čitaoce u 11:11 (brojevi )