Zadnjih Poslednjih 14 godina, na oko 100 metara ispod granice između Švajcarske i Francuske, fizičari u CERN-u („Conseil Européen pour la Recherche Nucléaire“ — Evropski savet za nuklearna istraživanja) gradili su LHC („Large Hadron Collider“ — Veliki sudarač hadrona), najveći akcelerator u istoriji ljudske vrste. U ovom projektu učestvovali su i blistavi umovi Srbije! Prethodnih par meseci trajala je priprema za ono što se dogodilo danas u 9:30 sati po našem vremenu.
…da se razbistre dosadašnji pogledi na univerzum, misteriju njegovog porekla i razne tajne sveta elementarnih čestica.
Izvor: B92
Prvi rezultati sa osmatračkih stanica trebalo bi da se dobiju za nekih mesec dana.
E sad, pored svih ciljeva koje fizičari i naučnici imaju sa ovim akceleratorom, već neko (duže?) vreme razvijaju se teorije o tome „šta ako nešto krene naopako?“, pošto su i sami realizatori projekta priznali da postoji verovatnoća (mala, ali ipak postoji) da se pojave mini crne rupe (eng. black hole) srazmerne veličini elektrona, a koje bi zbog svoje nestabilnosti isčezle za veoma kratko vreme (kažu, od 10–100 sekundi).
Kad čujete pojam „crna rupa“, odmah na um navire izvesno nepoznata sudbina onoga što pređe horizont događaja (eng. Event horizon). Pa još ako se prisetite i istoimenog filma, eto glavobolje.
Eto jedne lepe teme za razmišljanje, ko je dokon, sumnjičav, paranoičan, poštovalac teorija zavere, ili ga čisto interesuje ova priča.
Korisne adrese:
Zvanična veb prezentacija CERN-a
Video prezentacija CERN-a
Pre par dana sam već baksuzirao
http://www.walkersblog.info/2008/09/dj-vu.html
Zanimljivo štivo
Posle nastavio čitanje na B92, kao i članak o superkompjuterima
Ma opušteno, odavno je poznato da su sve verovatnoće 50%, ili će se neka stvar desiti ili neće.
Meni lično je cela priča fascinantna pogotovo kad znam da teorijski iza cele priče stoji Stiven Hoking, Za ljubitelje tematike teorijske fizike elementarnih čestica preporučujem dela „Prva tri minuta“ Stivena Vajnberga i „Božija čestica“ Lea Ledermana (u potonjoj je detaljno obrazložen značaj Higsovog bozona).
A taj „Higsov bozon“ beše
ono što crnu rupu tera da se „zatvori“?ovoJa mirno spavam. Odavno sam skontao da se sve ovo već desilo, i to ne jednom, pa se ništa više ne brinem. Šta god da se desi u ovoj stvarnosti neki drugi ja će bolje proći, a možda i ja-ja sledeći put…
Taj Higsov bozon je ono što fali standardnom modelu da bi bio kompletan. Do sada prihvaćena teorija je uspešno objasnila tri od četiri elementarne sile (slaba i jaka nuklearna, elektromagnetna i gravitaciona). Još samo da nađu Higsovo bozon i kompletirali su se.
Ono što će biti zanimljivo jeste ako se desi ono što se dešavalo u zadnjih pedesetak godina prilikom razbijanja (tako se mislilo) elementarnih čestica – uvek su otkrivane još manje i elementarnije!
Obožavam ove naučne španske serije…
http://hasthelargehadroncolliderdestroyedtheworldyet.com/
Uroše, za nekog ko svako malo kritikuje tudje izražavanje i/ili gramatiku mogao bi malo da poradiš i na svojoj…
Poslednjih 14 godina…. jer, prednjih 14 nikad nije bilo.
Ok, tebi je prezime Urošević… cicika pukla, odoh po još jednu kafu pre nego što prekrstim još nekog.
Ups, prihvatam kritiku
Sećam se kritike Džejove pesme „bacila si me kao zadnju cigaretu“ i demistifikaciji „prednje“ cigarete 
Što se tice distinkcije „prvi – poslednji“ vs. „prednji – zadnji“, sasvim je prihvatam i sam je koristim. Međutim, koristiti reč „zadnji“ u smislu „poslednji“ JESTE ISPRAVNO; Klajn u svom „Rečniku jezičkih nedoumica“ kaže sledeće o ovom problemu: „zadnji u značenju poslednji nije pogrešno: nastalo je normalnim proširenjem prostornog značenja (ono što je zadnje u nekom redu istovremeno je i poslednje pri brojanju). Kako je pokazao i M. Stevanović, takva upotreba prideva zadnji sreće se kod mnoštva dobrih pisaca, počev od Vuka i Daničića pa do naših savremenika.“ U ovakvim situacijama presuđuje lično jezičko osećanje, a ne nekakvo rigidno pravilo…
Neka bude i da je tako, meni i dalje zvuči rogobatno i/ili nepravilno.