Bogati, pokojni, daleki rođak
Stigao emigrant u Ameriku sa cvonjkom u džepu, kupio jabuku pa je prodao duplo skuplje. A onda mu umre bogati rođak i ostavi milione. Na žalost, taj emigrant nisam ja 
Kako beše ide ona priča o tome kako je Rokfeler postao bogat? Stigao je u Ameriku sa četvrt dolara u džepu. Na doku je kupio jednu jabuku a onda je prodao za jedan dolar. Tako je zaradio prvi dolar. A onda je umro njegov bogati deda i ostavio mu milione dolara. Ili nije Rokfeler (ili kako god se to piše) nego neki drugi punišić, ali poenta je jasna.
E sad, tužno je kad izgubiš neku dragu osobu, ali… u krajnjem slučaju, ti punišići što riknjavaju i ostavljaju u nasleđe basnoslovna bogatstva svojim dalekim naslednicima obično budu neki džiberi koji se tih naslednika sete par sekundi pre nego što im novcem zaprljana duša napusti telo.
Meni bi ovih dana tako legao jedan takav pokojni punišić da je to neverovatno. Što bre meni neće da rikne neki bogatun koji živi u tri pizde lepe materine, i da mi stigne telegram da mi je ujka Lui ostavio čitavo bogatstvo, pa makar i ne poznavao tog ujka Luija. Ja bih to sve pametno „realizovao“, t.j. uložio u manje-više korisne stvari. Čak bih dobar deo dao i u dobrotvorne svrhe…
Švorc (foto Peter Gerdes)
Zna li neko gde imaju da se kupe te srećne zvezde pa da repriziram rođenje i kažem majci da me spakuje ispod te srećne zvezde, ili još bolje da kupim i tu srećnu zvezdu i bogatog rođaka na samrti koji ima samo mene, a sve to za male pare… Da bar znam da nosim te jebene gajbice koje je nosio Marko Milošević pa da i ja za par sati zaradim par miliona eura na gajbice…
…mmm, da. Nije sve u parama – ima nešto i u lovi. Pored toga, meni bi najviše odgovarala sreća, jer u njoj ima sve; ima zdravlje, lova, ribe, seks, droga, rokenrol, a ima i lova (ili sam to već rek’o?)…
Piše: Aleksandar
Kategorije: Filozofija
Oznake: život, ljubav, naledstvo, novac, pare, rođaci, sreća, filozofija
5 komentara na „Bogati, pokojni, daleki rođak“
9. april 2008. u 22:04
Nisam ni ja takve srece, ali da postoji neki bingo gde se dele batine tu bih dobio prvu nagradu!
9. april 2008. u 23:03
Lepo kaze Djole Balasevic: „… Rodjen pod sretnom zvezdom magicnom, ali nad ovom zemljom generalno tragicnom. Cemu sam blizi 3 put pogadjaj…“
11. april 2008. u 09:23
Kaj se tiče love za dobrotvorne svrhe, brzo bi se ti predomislio kad bi imao tu lovu u rukama. Istog trena bi shvatio da ti treba za previše toga da bi je se samo tako mogao odreći. Osim toga, davanje love u nekakve dobrotvorne svrhe je preveliki rizik jer nikad ne znaš kamo ta lova ide. Ja ako bih već bio dobročinitelj, sasvim sigurno ne bih dao svoj novac da netko drugi raspolaže njime već bih ja osobno radio ta dobročinstva (npr. kupio nekoj bolnici neki aparat i sl.). Kod nas u Hrvatskoj postoji više zaklada koje se bave takvim stvarima, ali svakako je najzanimljivija ona koja se zove Ankica Tuđman (po istoimenoj osnivateljici, supruzi pokojnog diktatora). Ne treba biti previše pametan da se zaključi kako uplaćivanje novca u takve banana-zaklade pokrenutih od ovakvog ljudskog šljama baš i nije previše pametna i korisna stvar.
Inače, mnogi bogataši uplaćuju puno love takvim zakladama, ali ne iz dobročinstva već iz drugih razloga, a to je da im se za uplaćeni iznos smanji porezna osnovica.
Možda se čovjek lako odluči za takvo bacanje novaca kad ih već dobije na poklon ili iz gore navedenih razloga, ali kad svojim radom stekneš neku malo ozbiljniju lovu, teško da ćeš je se samo tako lako odreći.
11. april 2008. u 12:00
Igore, naravno da ne bih davao novac na takva mesta, već bih pomogao nekome ko ne reklamira na televiziji da mu je pomoć potrebna, jer takvi kojima je pomoć potrebna ne mogu da dođu do medija.
Samo, u tom silnom dobročinstvu, lako se dešavaju kolizije i konfuzije, poput jedne ovakve.
11. april 2008. u 15:22
Da… to svakako stoji. Mada, katkada se nađe netko na tv kome je pomoć doista potrebna, ali slažem se da takvi ljudi uglavnom ne dođu do medija.
Nego, što se tiče tvoje karijere, bojim se da bi uspješnu karijeru u IT-u mogao napraviti jedino u Beogradu, eventualno u Novom Sadu. Dojma sam da je Kragujevac premalen grad za uspješnu IT karijeru. Ajde, kao programer bi još možda i mogao napraviti nešto, ali kao sistemaš ili mrežar bojim se vrlo teško. Nažalost, velike mreže i sistemi se nalaze uglavnom samo u velikim gradovima. Evo, čak i ja gledam da promijenim posao jer na postojećem radnom mjestu imam premalenu mrežu da bih nešto korisnoga naučio (npr. imam samo jedan Cisco switch i par Win2k3 serverčića, što nije čak niti mala mreža već mikro mreža).
Svaštarenje mi se baš i ne sviđa (vjerujem niti tebi), ali barem imam koliku toliku sreću da radim u velikom gradu i da mi je na raspolaganju mnoštvo sadržaja (naravno, mene konkretno trenutno zanima Cisco akademija za CCNP što ću nadam se na jesen krenuti), ali i poslova. U onoj svojoj zabiti gdje živim ne bih pronašao pristojan posao u IT-u da živim tri života.
Tako da za uspješnu karijeru treba, osim znanja, imati i jako puno sreće. Znaš kak se ono kaže, bolje se roditi bez glave nego bez sreće.