Zapisi

Volim plastiku

Da se odmah razumemo, ne mislim na plastične grudi koje „ponosno“ nose osobe ženskog pola sa dozom kompleksa estetskog izgleda pošto preferiram prirodu. Iskreno, nikada nisam dodirnuo taj neprirodni komad „mesa“, pa se ne bih bunio da par mladih, zgodnih vlasnica silikonskih implantata bez reči dođu do mene i pokažu mi taktilnu razliku između prirode i „društva“. Ne, ja mislim na plastiku u obliku platnih kartica.

Zašto volim plastiku?

Volim je zato što ne moram da nosim prljavi novac koji je prošao kroz hiljadu ruku, motao se po raznim džepovima i mestima, dodirivao sa raznim izvorima prljavštine i nakupio mikroorganizama više nego li ih ima u ustima (jeste, usna duplja je najprljaviji deo čovečijeg organizma, bar što se mikro-koječega tiče). Takođe, sa plastikom nema brojanja novca, jurenja sitnine po bušnim džepovima i „Komšija, izvinite, nemam 3 dinara sitno da Vam vratim, može žvakica?“ ili još gore „Evo ti šibica, nemam sitno!“. Jednostavno izvadiš plastiku, daš autogram kao potvrdu transakcije i „Do viđenja“.

I sada „ali!“

Svakodnevno u radnji u komšiluku kupujem „hleb i mleko“ na plastiku; par stotina dinara. Međutim, dobra većina radnji i kompanija nema aparaturu za ovaj oblik plaćanja. Recimo SBB, kome mesečno dajem po 25 €, nema „aparat“, kao ni optičarske radnje koje sam obišao prošle nedelje (pogledaj zapis „Izoštravanje“).

I šta sad?

I sada dolazim krajnje iritiran spletom neprijatnih okolnosti i kažem „U kojoj ja vukojebini živim!“.

Zbog hitnosti ekspedicije par dokumenata, morao sam da odložim početak pauze za topli obrok pa sam umesto u 9:30 izašao 25 minuta kasnije. Imam fore 30 minuta da se vratim na radno mesto pa planiram da svratim u ispostavu pošte na Bubnju, podignem 1.000 dinara sa svog računa (pošto nemam gotovinu kod sebe zbog plastike) i odem do optičarske radnje u blizini kako bih kupio futrolu za naočare. Sve ukupno 15 minuta posla… Ali, ova ispostava pošte ima pauzu od 10:00-10:30, pa su vrata zaključana već u 09:58. Naravno, službeniku ne pada na pamet da potroši 30 sekundi vremena PRE PAUZE za pišljivih 1.000 dinara, i ja ostajem ispred zaključanih vrata sa osećajem koji sam izneo u prethodnom pasusu.

Da sumiram…

Nisam uspeo da podignem 1.000 dinara, nisam mogao da odem do optičarske radnje (zapravo mogao sam, ali…) i kupim futrolu za naočare, iznervirao sam se neprofesionalnošću u javnoj službi ove jebene „pro-evropske“ države koja se zove Srbija, u „Prvoj prestonici moderne Srbije“, u Srcu Šumadije! Jebiga, dok ja odlažem svoju pauzu za topli obrok kako bih obavio poveren mi posao (to kod nas obično bude u minut do dvanaest, hitno je, ovo su pare, i td.), dotle u nekim drugim firmama, koje su u direktnom kontaktu sa „pro-evropskim“ stanovnicima, službenici stavljaju ključ u bravu ispred nosa malo pre početka nerada. Zaštita ličnih interesa ili „ovo je Srbija“?