Volim plastiku
Da se odmah razumemo, ne mislim na plastične grudi koje „ponosno“ nose osobe ženskog pola sa dozom kompleksa estetskog izgleda pošto preferiram prirodu. Iskreno, nikada nisam dodirnuo taj neprirodni komad „mesa“, pa se ne bih bunio da par mladih, zgodnih vlasnica silikonskih implantata bez reči dođu do mene i pokažu mi taktilnu razliku između prirode i „društva“. Ne, ja mislim na plastiku u obliku platnih kartica.
Zašto volim plastiku?
Volim je zato što ne moram da nosim prljavi novac koji je prošao kroz hiljadu ruku, motao se po raznim džepovima i mestima, dodirivao sa raznim izvorima prljavštine i nakupio mikroorganizama više nego li ih ima u ustima (jeste, usna duplja je najprljaviji deo čovečijeg organizma, bar što se mikro-koječega tiče). Takođe, sa plastikom nema brojanja novca, jurenja sitnine po bušnim džepovima i „Komšija, izvinite, nemam 3 dinara sitno da Vam vratim, može žvakica?“ ili još gore „Evo ti šibica, nemam sitno!“. Jednostavno izvadiš plastiku, daš autogram kao potvrdu transakcije i „Do viđenja“.
I sada „ali!“
Svakodnevno u radnji u komšiluku kupujem „hleb i mleko“ na plastiku; par stotina dinara. Međutim, dobra većina radnji i kompanija nema aparaturu za ovaj oblik plaćanja. Recimo SBB, kome mesečno dajem po 25 €, nema „aparat“, kao ni optičarske radnje koje sam obišao prošle nedelje (pogledaj zapis „Izoštravanje“).
I šta sad?
I sada dolazim krajnje iritiran spletom neprijatnih okolnosti i kažem „U kojoj ja vukojebini živim!“.
Zbog hitnosti ekspedicije par dokumenata, morao sam da odložim početak pauze za topli obrok pa sam umesto u 9:30 izašao 25 minuta kasnije. Imam fore 30 minuta da se vratim na radno mesto pa planiram da svratim u ispostavu pošte na Bubnju, podignem 1.000 dinara sa svog računa (pošto nemam gotovinu kod sebe zbog plastike) i odem do optičarske radnje u blizini kako bih kupio futrolu za naočare. Sve ukupno 15 minuta posla… Ali, ova ispostava pošte ima pauzu od 10:00-10:30, pa su vrata zaključana već u 09:58. Naravno, službeniku ne pada na pamet da potroši 30 sekundi vremena PRE PAUZE za pišljivih 1.000 dinara, i ja ostajem ispred zaključanih vrata sa osećajem koji sam izneo u prethodnom pasusu.
Da sumiram…
Nisam uspeo da podignem 1.000 dinara, nisam mogao da odem do optičarske radnje (zapravo mogao sam, ali…) i kupim futrolu za naočare, iznervirao sam se neprofesionalnošću u javnoj službi ove jebene „pro-evropske“ države koja se zove Srbija, u „Prvoj prestonici moderne Srbije“, u Srcu Šumadije! Jebiga, dok ja odlažem svoju pauzu za topli obrok kako bih obavio poveren mi posao (to kod nas obično bude u minut do dvanaest, hitno je, ovo su pare, i td.), dotle u nekim drugim firmama, koje su u direktnom kontaktu sa „pro-evropskim“ stanovnicima, službenici stavljaju ključ u bravu ispred nosa malo pre početka nerada. Zaštita ličnih interesa ili „ovo je Srbija“?
Da, sve se to dešava. Pisao sam ja par puta o problemima koji su mi se dešavali - te bankomat registruje da je dao pare a one ne izađu, te proguta karticu mrtav ‘ladan, te lik u radnji tri puta provuče dok je “oflajn” pa ne poništi, ali sve se reši sa ljubaznim osobljem banke nakon par sati/dana zajebancije i dokazivanja da si ti - ti, a oni - oni…
U Beogradu na vecini mesta imaju citace kartica, ali uvek nosim par hiljada u dzepu cisto da se nadje…nikad ne znas
ne mogu da verujem da se toliko oslanjas na karticu da ides svuda bez papirnog novca 
Pa pazi, nosim ja nešto papirnog novca, ali to je 50-200 dinara, čisto ako mi zatreba za neku sitnicu. Jedino kada krenem van grada onda ponesem par hiljada. A bankomata ovde ima po gradu, ali nema u reonu gde bih ja obavio ovaj posao, bez da potrošim dodatnih 15-20 minuta na odlaѕak do bankomata.
Ipak, ne volim kada ne mogu negde nešto da platim karticom ako treba da platim više od 5 €.
I ja obožavam plastiku. Nekako mi mnogo komotnije da nosim karticu nego gomilu keša u novčaniku. Bilo kod nas, bilo u inostranstvu. Što se tiče post terminala (onaj uređaj kroz koji ti provlače, čitaju karticu), nemaju samo oni koji se ič ne razumeju u trgovinu. Dovoljno je samo pozvati banku, kojoj je u interesu, da postavi post terminal, i gotovo, nema nikakvog troška za vlasnika radnje. Na žalost, kod nas se sve svodi na čuvenu rečenicu majora Jakšića, iz romana Slobodana Selenića: “Kuj mi garantuje da je deveta”. Za one koji su čitali znaće, za one koji nisu, za njih ima vremena.
Roman je „Ubistvo sa predumišljajem“
Pa Urke, neznam sta da ti kazem,
Intesa rules (ne volim nikoga da reklamiram.ali…)
Barem imas u svakom naselju po Maxi diskont, a ispred svakog je bankomat.
Najbolja podrska, web pristup,online placanje, sms obavestavanje
i to za sve smrtnike, bez obzira koliko imas mesecnog priliva na racun.
Toliko
PS
Sto se tice POS terminala, daleko smo od Beograda, za zemlje u okruzenji i da ne pricam.
Tamo se i kifla placa karticom.
Setih se samo jednog svog dogadjaja od pre par godina kada sam u jednom nasem prometnom kaficu hteo da racun platim karticom, gde me je konobar dobro odmerio, mahnuo glavom, odveo do sanka, izvadio terminal i sa njega oduvao prasinu….
A za to elektronsko plaćanje u Intesi, verovatno mi treba Vindouz i INternet Eksplorer sa podrškom za ActiveX da bih uopšte mogao i da se ulogujem na e-račun?
Ne treba ti windows, moze samo wine
Sve jedno, treba mi nebezbedni IE na tom wine-u