Zapisi

Ko ćuti?

Pošto je popularno oplesti koju filozofsku reč o izborima, reših da posle današnjeg lobiranja na poslu napišem i ja koji redak. Neka ostane da me podseti za par godina ono što ću tada i da vidim. Ali pre toga, blic retrospektiva.

Pre dva dana, došao moj školski drugar da pokupi laptop na koji sam mu stavljao Windows 98 kako bi mogao da radi još jedan deo posla koji inače radi. Umalo se ne posvađasmo na krv i nož kad je počeo da priča o Nikoliću i radikalima kao jedinom pravom izlazu za Srbiju. Bla, bla, čovek sa sela, razumem ga. Devedesetih je, dok sam ja pričao o monarhiji, on sledio misli diktatora Miloševića, što je i normalno; u takvom okruženju je on rastao. U Kniću, odakle mi je majka, za vreme rata, komunisti su uzimali svu letinu od mog dede za „narodnu vlast“, ostavljali porodice težaka sa šakom kukuruza.

Danas na poslu se povede neka priča, i proteže se kancelarijom „idemo na glasanje“, a meni se ote prosto „ja ne idem“. Zaprepasti se predpostavljeni pa me pozva da međusobno razmenimo par reči. „Nemoj da si tvrdoglav, da izađeš na glasanje i da glasaš za Tadića.“ Hvala, ali ne hvala.

Pre dve godine ili nešto više izašao sam iz priče koja se zove politika, potpuno. Nezainteresovano gledam i slušam na tu temu. Do sinoć nisam ni znao ko je predsednik a ko premijer Srbije. Moj predpostavljeni to danas okarakterisa kao „političku nepismenost“. Od sedmog razreda osnovne škole, do pre te dve godine, mislio sam da pojedinac u grupi može da reguliše tokove politike. A onda sam se osvestio. Za mene je politika demagoško gubljenje vremena.

Sinoć sam imao želju da pogledam deo Duela predsedničkih kandidata. Promašio sam početak, ali sam u par minuta video ono što sam i predpostavljao da će biti.

Tadić je više čitao pripremljeni tekst sa papira nego što je govorio svojom glavom. Dakle, to što je pričao, interpretacija je njegovog izbornog štaba, savetnika, i drugih marketing stručnjaka. Loš glumac i očigledna figura u priči koja se zove „politika“. Na pitanja/provokacije Nikolića odgovarao je blagim skretanjem sa pitanja i prosipanjem muda za bubrege. Na prošlim izborima sam čuo komentare „gomile“ žena koje su glasale za njega jer je „pravi muškarac“. E pa jebiga onda!

Nikolić je ostavio potpuno drugačiji utisak na mene. Nije koristio „košuljicu“ (ili jeste ali u desetak minuta, koliko sam pratio, to nisam primetio), govorio je iz glave, samouvereno, ali pomalo patetično i agresivno. Isto tako je postavljao bolna pitanja ovom drugom, poništavajući relevantna pitanja koja bi njemu mogla da se postave a on to verovatno ne bi želeo da se dogodi.

Koliko sam shvatio, predizborna obećanja su Kosovo u Srbiji i Srbija u Evropi. O ovom prvom slušam već skoro dvadeset godina i smučilo mi se, o ovom drugom slušam već desetak godina, i takođe mi se smučilo.

Zbog napadnog delovanja sektaša iz jedne i druge sekte koje predvode ove dve kreature, ni u drugom krugu predsedničkih izbora neću udostojiti izbornu komisiju na biračkom mestu kome pripadam (koji su tu inače zbog kinte a ne praćenja regularnosti izbora, bio sam bar desetak puta za kutijama), neću im uputiti osmeh dok prolazim ispred njih, neću potrošiti mastilo u mojoj hemijskoj olovci i dati moj beznačajni glas nekome od likova koji su ovih dana hit. Jer, moj glas nikakav uticaj na krajnji ishod nema, a ako bude imao, onda sam dakle ja veoma značajniji od tih predsedničkih kandidata. Bravo za ja!

I po cenu da budem „politički nepismen“, drkadžija, malograđanin, seljak, govnar, i ne znam koje sve još „epitete“ mogu da mi prilepe, neću da budem licemer i trendista. Ma ko da bude tu, da bi preživela moja porodica, moraću da zaradim. Da bih zaradio, moraću da radim. Kao što radim već deset godina. Dakle, osetio sam i jednu i drugu „vlast“ potencijalnih predsednika, pa mi, koji god da pobedi, ništa neće biti novo ili strano.

U svakom slučaju će Srbija da „stigne“ u Evropu, pre ili kasnije. Takođe, Kosovo će postati nezavisno, pre ili kasnije. I zašto sada lupati glavu da jedno bude pre a drugo kasnije, dok narod đuska uz pink i grand, državom haraju kriminalci u državnom vrhu, u svim institucijama caruju mito i korupcija, šuti isteruju rogate a Srbi nikako da se slože.