Čime se ti baviš?
Do sinoć nikada u životu nisam jezgrovito razmišljao pri odgovaranju na pitanje „Čime se ti baviš?“. A upravo to me je pitao jedan poznanik sa neta (koga neću imenovati, a on će mi verovatno zbog toga biti zahvalan 
).
I, čime se ja to bavim? Iskreno, nemam pojma! Možda bih mogao da kažem da se ne bavim ničim (ili „ni sa čim“, Vojo, prijatelju, ispravi me 
). Jedan sam od onih likova koji nemaju daleki i visoki cilj u životu, kome koračaju krupnim koracima i za koji se bore. A istovremeno nisam ni od onih koji nemaju nikakav cilj u životu i čekaju da im drugi kažu šta će da rade. Tako bi se moglo reći da zahvatam zlatnu sredinu. Kako?
Uvek sam sebi postavljao kratkoročne ciljeve, najduže na godinu do dve dana, a najčešće na samo par meseci. Uglavnom idem na sigurno i ne postavljam sebi ciljeve koje znam da ne mogu da ostvarim. Možda bih i mogao; verovatno treba zacrtati i nešto ozbiljnije, više, konkretnije, ali sam jednostavno dovoljno lenj da to ne učinim. Ciljam na jednostavne sitnice koje me ispunjavaju.
A šta sam uopšte postigao? Neko će reći ništa, neko malo, neko puno. Ja bih rekao jednostavno „ne znam“. Ostvario sam upis u srednju školu, svršavanje iste, odsluženje vojske, stalno zaposlenje (kakvo god ono bilo, mada i ne kako god bilo), brak, decu. Tačka. To su mi najveći ciljevi koje sam ostvario, i ujedno koje sam sebi (bio) zacrtao. Drugih velikih ciljeva, bar za sada, više nemam.
A šta nisam postigao? Nisam postigao da završim neke veće škole i odem odavde. I da sam bio dovoljno uporan a manje lenj i bojažljiv, verovatno bi tako i bilo. Sada mogu da se pravdam da to nisam ostvario jer mi je otac poginuo kad nije trebao da pogine, u trenutku kad mi je najviše trebao. I tako se te moje dve želje, dva velika cilja, preko noći menjaju u ove ciljeve koje sam ostvario.
A ne tako veliki ciljevi, ostvareni i neostvareni? Recimo da odem sa svojom porodicom svakog leta na more za vreme letnjeg odmora, da sredimo oronulo kupatilo, da zamenimo umirući frižider, da zamenimo propale prozore, da uzmem dobar monitor, da upoznam puno dobrih ljudi, da ostanem normalan (koliko-toliko) posle svih saplitanja koja sam u zadnjih 10, ili možda 17 godina doživeo. To sam ostvario. I ostvarujem puno sitnica, koje traju i ispunjavaju mi vreme: zagovaram slobodan softver i duh zajednice (pomozi i pomoćiće ti se, učini nešto za zajednicu i osećaćeš se bolje zbog toga), pišem opise (recenzije) slobodnog softvera, iako nisam učio i ne znam engleski dovoljno dobro ipak više godina održavam prevode nekih programa na srpski jezik (trebaš da znaš čemu program služi i kako se to što radi izgovara na srpskom), skupljam filmove, po malo i muziku, upoznajem nove ljude na netu, pišem ovaj blog i gledam kako moje vreme prolazi baveći se stvarima vezanim za Internet i informacione tehnologije.
Čini mi se da je najgore pitanje koje neko može da mi postavi, a inače se postavlja malo ređe od pitanja „Šta radiš?“ jeste „Čime se baviš?“. Bavim se uglavnom malim stvarima koje imaju veze sa Internetom i informacionim tehnologijama. Obični ljudi kažu „Bavi se računarima“. Ja bih pre rekao da se računari bave mnome. Mogao bih to i da promenim… 10 godina je već prošlo, a ja to (skoro) nisam ni primetio.
Piše: Aleksandar
Kategorije: Život, Filozofija
Oznake: blogging, home, kids, kragujevac, serbia, život, mama, srbija, tata, filozofija
11 komentara na „Čime se ti baviš?“
19. januar 2008. u 18:36
Ja mislim da se kaže „bavim se sničim“
19. januar 2008. u 19:26
Da ti meni budes ziv i zdrav i zagovaras Open jos mnogo, mnogo godina
20. januar 2008. u 12:27
Pa druze nije to tako lose.
Pronalazim puno, hmm, da li istine ili slicnog razmisljanja, u tekstu iznad.
Ti jos imas stalan posao pa kad te neko i pita, kazes: „ma sljakam tu i tu i ne bavim se zumbulima vec IT tehnologijom…“
Mene kad neko pita cime se bavis, kazem bukvalno: „Nicim“ .
Onda sledi uobicajeno pitanje: „Od cega zivis, kako se snalazis… etc etc?“
E to je deo koji me uzasava tj. odakle vecini ljudi tolika sloboda (ili je to pak manjak kulture) da tako zadire u nesto sto nikako niti moze niti je njihova stvar.
Eto dobio sam zilion eura na loto-u i sta sada? Damn perv’s.
Tako da zivot posmatram slicno kao i ti u onim okvirima gde kazes: „pa ok, imam zenu, decu, stan, zdravi smo i pravi…“
20. januar 2008. u 12:40
Uh, da
Gde radiš? Pa radim u društvenoj firmi, u „Zelenilu“. E onda nastupi zanimljiv nastavak, posle iznenadnog „HA?!“ slaganja face: „Šta tamo radiš?“. Radim kao elektronska daktilografkinja 
Kada ima šta, kucam od jutra do sutra, kada nema, dangubim i dosađujem se jer društvene firme nemaju sluha za informacione tehnologije i priča se svodi na „imaš kompjuter, napravi čudo, ali neću da uložim prebijene pare u tvoje usavršavanje“.
Ali, nije kriva firma zbog toga, nego ja. A ja sam jednostavno dovoljno lenj i nezainteresovan da bih nešto uradio povodom toga.
20. januar 2008. u 14:51
E, ali ti se baviš gomilom stvari
Brak, deca, odlasci na odmor svake godine… nije to mala stvar.
Ili je to samo moj utisak koji sam stekla čitajući tvoj blog. Ili možda sebi praviš dobar marketing na ovom blogu
Btw, ‘ne bavim se ničim’ je u redu, ali ovo::
„tako da bih verovatno trebao zacrtati i nešto ozbiljnije“
nije. Naime, glagol ‘trebati’ ima samo treće lice, pa ‘bi verovatno trebalo zacrtati i nešto ozbiljnije’.
Izvini što te ispravljam na mestu za koje to nisi tražio
ali se nadam da će poslužiti.
20. januar 2008. u 17:04
Hvala Cicika na gramatici, ispravih to na treći način
Nego, „bavljenje“ više kao sfera poslovnog delovanja, manje kao svakodnevni privatni život, koji ima svako (valjda?).
P.S. Heh, marketing
Zar bih piskarao o trista različitih stvari, i to sporadično, da mi je ovo marketing 
21. januar 2008. u 03:30
Naravno da ne… ali mislim da ne bi trebalo da umanjuješ to što lokalizuješ OpenSource softver, što piskaraš tamo i ‘vamo (pratim te ja, pratim
) opet u vezi sa tim istim OpenSource softverom, što pokušavaš da u tom polju promeniš neke stvari, ako ništa drugo da apeluješ na svest makar dela IT (polu)pismene populacije.
Neki od nas su predodredjeni da se bave društveno-korisnim radom (ma koliko zvučalo smešno), neko to odozgo prati i nikad ne možeš da znaš šta će to da ti donese.
I… nema svako ’svakodnevni život’… nažalost.
22. januar 2008. u 09:32
Na pitanja: Čime se baviš, Kako si, Šta radiš… na to uopšte ne odgovaram. Zašto? Zato što većinu, onih koji pitaju, u suštini i ne zanima odgovor, nego pitaju tek reda radi. Sad, kao nekog, ko me nije video 10 godina, stvarno interesuje kako sam ja. Nema pojma. Kao što i mene ne interesuje, kako je on/ona. Da me je interesovalo, ne bi prošlo onih 10 godina u „ne kontaktu“. Palo li ti je na pamet da one koje viđaš svakodnevno i koje želiš da vidiš nikad ne pitaš tako nešto? Šta ima ja tebe da pitam, šatro, čime se baviš… jednostavno, znam, jer se čujemo/kuckamo, aman pa svaki dan. Mrzim neiskrena pitanja i pitanja „tek da te pitam“, pitanja iz „kurtoazije“… Kako se ja ponašam kad me neko priupita tako nešto – počnem da vezem od Kulina bana i sudnjih dana, ponešto „ulepšam“, ponešto „dodam“, ali nikako ne skraćujem. Tek onda vidiš reakciju, prekidanje u pola priče, i naravno floskule: „Baš mi je drago da smo se videli/upoznali, ali eto, upravo mi gori stan, pa žurim…“ Što s’ me pitao, ako nećeš da slušaš. Eto, počeo sam i ja da blogujem
23. januar 2008. u 03:05
Ima onaj klasični bezobrazni odgovor na to, a pominju se radoznali
LM, meni se čini da ti imaš ispunjeniji život od 90% tih što pitaju, pa zagrli decu i ženu, i uživaj!
23. januar 2008. u 06:52
@cicika: Nikako ne umanjujem moje „slobodne aktivnosti“ na slobodnom softveru
Tu samo važi pravilo da kao pojedinac ne možeš puno. Pre par dana je u razvoj Transliteratora ušao Goran Rakić, i delom zahvaljujući njemu, čim ispeglamo neke stvari, objaviću novu verziju programa, sa velikim brojem poboljšanja (od licence, preko instalacije, interfejsa, mogućnosti do verovatnog ubrzanja). A to je samo par sati u zadnjih par dana, dnevno. Sinoć smo onako čoporativno u popodnevnoj šetnji po hladnjikavom vremenu, mislim jedini u Kragujevcu grickali sladoled na štapić 
Mislim da su se prolaznici čudili čudu, al šta mari 
@vule: Dovoljno je rano da ti detaljno odgovorim na komentar, ali generalno se može razlikovati svrha postavljenog pitanja i da li je dobronamerna ili ne. Mada, ako kako Nenad kaže to gledamo iz ugla ataka na privatnost, onda nikad nikoga ne bi upoznali
Sećaš se kako smo se ti i ja upoznali? Moj program te izbacio sa haba 
@Walker: A zašto li sam sve u kontaktu sa ljudima koji odmah postave neku blokadu
Ja obično prvi put viđen izgledam sav nadrkan, a nisam, stvarnooo 
Život je jezgrovit i ispunjen onoliko koliko si spreman da ga ispuniš i onoliko koliko misliš da ti je dovoljno. Recimo, dangubama koje listaju štampu po kafićima uz kafu do podneva, pa onda pređu u drugi kafić; njima je život, sa njihovog stanovišta, potpuno ispunjen. Meni tako ne bi bio, a i ovakav kakav mi je, fali mi samo malo da ga ispunim još više, i puno kvalitetnije. Samo nam pare fale (da kupim knjige koje bih čitao, između ostalog).
23. januar 2008. u 08:56
Ko bre samo izgleda da je nadrkan…pa ti jesi uvek nešto nadrkan
Uostalom, što ti ja to pričam, kad sam ja UVEK još nadrkaniji od tebe 
A, što se tiče upoznavanja, ne sećam se, da sam te pitao: Kako si i čime se baviš…Nego sam vrištao kako ni valjan softver ne umeš na napraviš 
U svakom slučaju, generalno, u pravu si…opet, mislim da sam u pravu i ja…mani me se čoveče, idi s’ milim Bogom, i ne pitaj ništa.