Vacation is over

Ovaj zapis ću pisati u „memento“ stilu (unatraške a unapred :D).

Došli smo do zaključka da je 10 dana sasvim dovoljno da se dobro odmoriš (ako je suditi po poslovici „pustiti mozak na ispašu“, onda i da se mozak dobro napase), vidiš šta te zanima, pocrniš, iskupaš se i vratiš nazad u veliki, prljavi grad. 15 dana je previše. Najbolje od svega, ove godine niko od nas nije pregoreo, čak se nismo čestito ni oljuštili kako treba (mada, ne treba).

Juče se ovogodišnji odmor uz talase mora za moju porodicu i mene završio. Ili preciznije, završio se prekjuče, ali smo posle 12 sati putovanja autobusom po hladnjikavoj noći, juče ujutro oko 7 sati stigli u Kragujevac.

Posle 14 dana odmaranja (koje se uglavnom sastojalo u lenčarenju), prekjuče, petnaestog dana, niko nije imao želju i potrebu da se odvuče od stana gde smo odseli do bilo koje plaže. Znate već onaj osećaj kada se prejedete čokolade. Razvlačili smo se po krevetima i polako pakovali, ujutru od 8 do pet popodne, uz kratke dremke, naizmenično, svi četvoro.

Zadnjih par dana je voda, posle kiše u noći 4. na 5. jul, postala hladnija, što je uslovilo da nam boravak na plaži bude sve dosadniji i dosadniji. Ipak, koristili smo svaki trenutak da napravimo boravak zanimljivim, pa se Nidža dovoljno oslobodio da je samostalno bio u vodi, jurio „sojke“ i skakao uz pomoć mame i tate sa stene u more. Jednog dana sam u dokolici napisao i tekst za „Svet kompjutera“, direkt na plaži pod suncobranom, a napravili smo i izlet do Miloša i njegovih roditelja u Herceg Novi.

Kako je prvog jula zvanično počela „ljetnja sezona“, sve cene su „skočile“ preko noći, što je uticalo na dalji izbor plaža. Tog prvog jula smo napravili izlet do plaže Žanjice (nisam našao „bolji“ link). Išli smo turističkim brodićem „Boni“ (cena povratne karte 5 € za odrasle). Plaža kao plaža je uređena kao i sve druge „privatne“ plaže tamo, i odiše duhom „crnogorštine“ - usluga prilično loša (valjda misle da je to što ti izdaju ležaljku i suncobran za 3 € dovoljno za Evropu), kante za smeće se ne prazne tokom celog dana (ili smo mi pogodili baš dan kada „babasera“ koristi slobodan dan), što je uzrok okupljanja velikog broja osica na plaži. Ubrzo po dolasku Nikolu je jedna od osica uspela da ubode u levu mišicu. Usluga u restoranima, bar u onom u kome smo ručali (cene pristupačne, ali siromašan meni), je jako spora. Imam utisak da im smetaju turisti (ili je trebala da dođe porno glumica da bi posluga bila „na nivou“) i da su se smorili, kao i da im nedostaje ljudstva. Voda je prilično čista, mada sam video i (veoma) čistije. Moguće da je ova plaža nekada bila „čuvena“ (po kvalitetu), ali je sada čuvena ne znam po čemu (šljunak krupne granulacije, treba biti cirkuski artist pa nepovređen i bez uganuća stići do vode). Ovog dana je Miki, na veliku njegovu a i moju radost, počeo da pliva bez pomagala.

Napravili smo izlet i do Plave špilje, ali samo Miki i ja, pošto je Nidža u to vreme spavao. Na putu do tamo se Mikiju smučilo pa je povraćao po ulasku u pećinu (naravno, po preporuci kapetana Marija, direkt u more iza brodića), ali je posle toga rado napravio više samostalnih skokova u vodu (sa druge strane brodića). Na žalost, kako sam morao da budem pored njega, nisam načinio fotografije njegovih skokova, što mi je veoma žao. Karta od plaže Žanjice do Plave špilje je 3 €. Obzirom da se brodić unutra zadržao do 15 minuta, što je po mojoj ličnoj proceni prekratko, cena je nepristupačna. No, Plavu špilju svakako vredi posetiti ukoliko znate da plivate zbog fantastičnog efekta azurne vode. Usput se pruža odličan pogled i na ostrvo Mamula.

Od dolaska do prvog jula smo uglavnom bili na plaži Rafaelo; najboljoj plaža u Igalu (ili već Herceg Novom, nikad mi nije bila jasna ta „granica“), kako po pitanju opremljenosti i higijene, tako i po pitanju usluge, kao i na maloj plaži kod tunela (bez mobilijara - ležljaki i suncobrana, ali sa čistom i bistrom vodom). Na steni iznad ove plaže nalazi se statua zamišljene dame/devojke. Ne znam o kome se radi, niti kako se zove, ali lepo izgleda.

Uspešno smo stigli na autobusku stanicu u Herceg Novom, gde nas je sačekao gazda Slobo svojim autom i prevezao do Igala. Dobili smo premiju od smeštaja za uloženi novac (6 € po krevetu, za tri kreveta). Ogromna soba na prvom spratu kuće, četiri ležaja (trosed, dvosed i krevet), televizor (doduše, sa samo par crnogorskih programa, HRT1 i Pink M), kuhinja i trpezarija u sastavu sobe, pribor za jelo i sudovi, velika terasa zaklonjena pločom od sunca čitavog dana. Obzirom da je soba okrenuta jugoistočno i da nema klime, gotovo da unutra uopšte nije vruće. Kupatilo sa kadom i toalet su zajednički, ali kako smo sami na spratu do predzadnjeg dana, nema ograničenja.

Krenuli smo iz Kragujevca sa glavne autobuske stanice u 21 sat, mada smo na stanicu krenuli pola sata ranije. Na sreću, na vreme sam se setio da su karte ostale kod kuće, pa sam se vraćao nazad. Dobro smo putovali, što podrazumeva da ni Miki a ni Nidža nisu povraćali tokom noći, kao ni Daca (i ja, standardno), što je veliki napredak u odnosu na prethodne dve godine.

Nekih dvadesetak dana pre polaska smo rezervisali smeštaj kod Tušup Slobodana u Igalu, ulica Sarajevska br. 39. Kontakt telefon je ++382 88 332-197, i mobilni ++382 69 286-446, ako kome zatreba (ima dvokrevetne, trokrevetne i četvorokrevetne sobe). Kotakt sam našao preko Hercegnovskog sajta grada.