Zapisi

Novo, radi napretka

Do pre nekoliko godina sam smatrao da mi mobilni telefon nikada neće trebati: kada nekome trebam, može me pozvati na fiksni, može me kontaktirati preko neta na najmanje 3 različita načina, a kada ja od negde treba nekoga da pozovem, postoji HALO govornica. I svi su mi se čudili kako to da nemam mobilni. A i malo sam stekao odbojonost prema tom sokoćalu gledajući na ulici kako sve „ljudi“ barataju ovom spravom. Jedan je u papučama i šorcu, vidno umazan u letnje blato, na bicikli levom rukom pridržavao kesu punu nekakvog zeleniša, a desnom držao to sokoćalo uz desni obraz i na sav glas se dernjao simulirajući razgovor preko mobilnog. Da ne zaboravim, na sebi je još imao i treger majcu. Ili, lik ide ulicom sav važan, drži telefon uz glavu i priča, a onda odjednom zazvoni mu isti taj telefon. I još iks i ipsilon drugih razloga.

Onda je u moju firmu na leto 2005. ušao Mobtel sa ponudom biznis paketa (minut razgovora u mreži jedan dinar, plus PDV), a firma izašla u susret kreditiranjem aparata u tri rate. I tako uzmem 2× Siemens A57 i SIM karticu, da se lakše domunđavam sa Dacom. Sledeće 2006. godine, pošto je Miki trebao da krene u školu, kupim za njega Siemens A75 i još jednu SIM karticu iz biznis paketa iste mreže, kako bi mogli da budemo u kontaktu i sa njim.

Imanje ovako običnog aparata nije mi predstavljalo nikakav kompleks niže vrednosti. Stav da mi nije potrebno zamenila je činjenica da je korisno, pa sam izgradio novi stav: telefon je za komunikaciju, ne za igru. Zato mi nije bilo potrebno da telefon ima kameru, kolor ekran, muziku, video, infrared i druge „fensi“ stvari, jednom rečju, Symbian telefoni su mi bili bacanje para.

I tako vreme prolazi, čovek uči dok je živ, i dođem do zaključka da mi kompjuter ne može služiti za sve jer ne mogu da ga nosim sa sobom gde god da krenem. Primetim da mi jako nedostaje neki podsetnik koji nije na papiriću, već elektronski, koji će u određeno vreme da me obavesti o nekom bitnom događaju, poslu koji treba da uradim i slično, bilo gde da se nalazim. Pišući IT članke za „Svet kompjutera“ i „GNUzilu“, često mi se dešavalo da u toku šetnje sa porodicom dobijem inspiraciju da nešto napišem, ali to nije tada moguće, pa dok stignem kući i sednem za računar, ideja isčezne. Da mi je priručni diktafon ili beležnica pri ruci, bilo bi sjajno, a ovako… propala stvar. Vremenom je 16 karaktera u nazivu kontakta u adresaru telefona postalo prekratko, a činjenica da pojedini ljudi pored jednog mobilnog, imaju još jedan ili dva, pa još fiknsne brojeve kod kuće i na poslu, dovela je do nagomilavanja istog imena sa dodacima mob (mobili), mn (mobilni novi), h (kuća), p (posao), pa se vremenom pogubim u toj gomili skraćenica. Desi se da negde nešto treba da zapišem (npr. broj žiro računa za plaćanje boravka, rok za isplatu rate za knjige, kada je zakazana kontrola kod zubara, kada treba platiti kablovsku, kada se bliži „deadline“ za SK, koja je adresa nekoga kome poštom treba da pošaljem nešto, i tako dalje, i tako bliže. Da mi je tada beležnica pa da zapišem, ali nema, pa sam se snalazio kucanjem poruke i čuvanjem u Draft. Pa kad se nakupe poruke u telefonu, nove ne mogu da stižu dok se stare ne pobrišu ručno.

Zato sam pre nekoliko nedelja došao na ideju da mobilni telefon zamenim nekim novim telefonom novije generacije. Na pamet mi je pala ideja da telefon koristim kao mp3 player, pa sam se zalepio za Nokia 5300. Međutim, zdrav razum je pobedio iskušenje i razmislio sam još malo. Meni treba upotrebljiva alatka a ne igračka. Tako sam krenuo u traženje „pametnog“ telefona sa operativnim sistemom koji će mi omogućiti da na njega dodajem programe po želji, a koji će mu proširivati mogućnosti (alarm, kalendar, podsetnik, beležnica, manipulacija kancelarijskim dokumentaima, diktafon, provera elektornske pošte iz ruke, brže pretraživanje Interneta iz ruke, kvalitetan adresar i drugo). Posle dosta pregledanih recenzija različitih „pametnih“ telefona sa Symbian operativnim sistemom, u uži izbor ušla su dva modela Nokia telefona: N70 i E50. Osim razlike u ceni (oko 20 € u maloprodaji po Kragujevcu), što mi sada nije bilo bitno, razlikovali su se u izgledu (elegantni poslovni E50 naspram mladalačke aždaje N70). Iako E50 ima veću rezoluciju ekrana, u radnji gde sam telefon i kupio, izabrao sam N70 iz nekoliko razloga: kraći je od „konkurenta“, ima fizički širi ekran, font je krupniji, ima „stariju“ verziju operativnog sistema 8.1a, što samim tim znači i veću bazu već postojećih programa, nema džojstik za navigaciju već džojped (pa nema bojazni od kidanja istog), ima i kameru veće rezolucije (2 Mpix), kao i 3G (ko zna da li će mi to ikad zatrebati, ali neka stoji, neće da se baci), tu je takođe i senzor za regulaciju osvetljenja ekrana i tastature (na svetlu se osvetljenje tastature gasi, u mraku se pali; pozadinsko osvetljenje je na svetlu jače a u mraku slabije).

Za nekoliko dana korišćenja prednost naprednih mogućnosti u pokretu je već dao rezultate. Više ne moram, iz meseca u mesec, da držim raspored obaveza u glavi, ne moram da pamtim godišnjice i rođendane, ne moram da se slušam zvono nepoželjnog poziva, sinhronizacija adresara je na USB daleko… ima više prostora za druge stvari. Jedina mana je što sada ne mogu da foliram da sam nešto zaboravio… al’ niko nije savršen