Zapisi

Večito pitanje, odlomak prvi

Pošto sam se vratio iz vojske, oktobra 1997. godine, počeo sam da pišem „Večito pitanje“, štivo filozofsko-psihološkog karaktera, neka moja razmišljanja o rođenju, životu i smrti. Naravno, to (remek) delo nikada nisam dovršio, a kompletno ću ga preneti ovde na zapise, po odlomcima. Prvi odlomak sledi.

(Oktobar, 1997) Noć. Oči su postale teške, kamenu ravne, kao da potiskuju nešto. Ali šta? Sada je već suviše kasno da postavljam takva pitanja, možda sutra bude malo bolje, ali ko to još može znati osim tebe, ili možda svi mi. A sutra će ponovo stajati isto pitanje na mestu gde ga danas budemo ostavili, onda, kada ga poslednji put budemo videli. I tako će se sve vrteti u krug, dok ne postane umorno, teško i bolno. Ali do tada ima još puno. Zbog toga nam sada i ostaje samo to, iščekivanje nečega…

I dalje je noć, i dalje mislim, ali još uvek ne znam šta je to, to što me navodi da govorim baš o tome što ne osećam i što ne znam šta je. Iako i dalje uzaludno pokušavam da saznam njegovo poreklo, bačeni trud se vuče još uvek iza mojih leđa, i prati me, kroz umorni život. I ja sam umoran, od svega, možda i od tebe koji sada negde ovo čitaš, možda čitavih milion godina posle mene, nakon ovog mog pisanja i posle mog mišljenja. I sada ti sudiš o nečemu; o meni, o ovome što govorim, o životu koji živim ja sada, i ti, možda ponovo sada ili pak nekada, ali je ipak tu. A zašto baš tebi i tada, u to tvoje vreme, zašto ne u neko drugo, možda povoljnije i bolje, to ostaje ovde, ili tamo negde, tek da ga ne vidimo ni ti a ni ja, niti bilo ko drugi. Samo tako postoji, jednostavno, samo radi ličnog postojanja. Baš kao i ti, i ja, ili bilo ko drugi.

Tišina je, nekakvo mrtvilo se uvuklo u ovaj moj grad, nekako je sve pomalo čudno, nekako tužno i jadno. Sve me to podseća na mene, tebe, na nas, na ljude. Sve je postalo previše čovečno da počinje da boli, da smrdi. A da li i ti to osećaš, ili se pak kriješ iza sopstvene senke? Da li si i ti slobodan ili si zatočenik sopstvene psihe? Na čijoj si strani? Upitaj se koga slediš i kome veruješ. Razmisli da li je iko vredan tvoje patnje i tvoga bola? I izbaci iz glave tu glupu pomisao da je sve ovo samo još jedna od propovedi neke sekte. Jednostavno, ovo što ja sada govorim je ono što svi mi odbacujemo u bojazni da bi neko mogao pomisliti da smo možda i bolesno ludi, ali je tako, čovek je najodvratnije i najprljavije stvorenje koje je priroda mogla izmisliti, jer misli samo na sebe, pa čak i u toj meri da naudi drugome, bez trunke sažaljenja. A takve nisu ni najokrutnije zveri divljine, one koje jure bespomoćne malene žrtve, one koje gledaju sa litice strme do dna rupe, spremne da skoče dole, duboko, gde ih niko nikada ne može naći, ili ne želi. A ljudi su drugačiji.