Zlo bez koga se može, ali je lakše sa njim

Danas sam u jednom trenutku bio dokon na poslu pa uzeh da pregledam neku moju privatnu arhivu od pre… četiri godine! I naletim, između ostalog, na bazu e-pošte iz tog vremena, a unutra sve i svaša, i među svim tim megabajtima teksta stoji davno započeta ideja o borbi protiv „Zavisnosti od Interneta” (ZOI), pa me ganula nostalgija.

Tamo negde sredinom 2001. godine, moj dobar prijatelj Milan Urošević (Mixitron M. Storm) i ja, došli smo na ideju da krenemo u „opismenjavanje” našeg naroda u delu zavisnosti od Interneta. Znači, da prvo mi naučimo zašto do toga dolazi i kako se manifestuje, koje su faze kroz koje zavisnik prolazi i kako završava. Zato smo prekopali net „uzduž & popreko”, upoznali se i složili priču o problemu.

Sve je lepo počelo. Napravili smo osnovu teorije koju smo dopunjavali novim saznanjima i publikovali je na Internetu (od koga smo pokušali da se distanciramo) na adresi e-html.eu.org. Osmislili smo anketu, postavili verziju na sajt, a ja sam umnožio papirnu verziju u 500 primeraka i podelio ljudima na uplatnim mestima Internet provajdera u Kragujevcu i nekim računarskim firmama, sa ciljem da kroz par nedelja dođem po popunjene listiće. Stupio sam u kontakt sa Darkom Stojanovićem (kgkid) koji vodi emisiju o računarima na bivšoj „Drugoj boji“ Radio Kragujevca, i dogovorio gostovanje u jednoj emisiji u kojoj smo slušaoce upoznali sa ZOI problemom.

Kontaktiralo nas je dosta ljudi, pojedinaca, preko sajta koji su se ili našli u celoj priči kao zavisnici, ili shvatili poruku i zadovoljni što je neko pokrenuo tu priču želeli da pomognu. Jedan od kontakata koje smo dobili potekao je od Aleksandra Grujića, urednika nedeljnog računarskog časopisa „COM” za dozvolu korišćenja našeg istraživanja u ovom nedeljniku.

Priča se razvijala nekoliko meseci. U početku je ideja napredovala. Prvi problem sa kojim smo se sreli je bila sama distribucija anketnih listića. Naime, na uplanom mestu PTT NET-a šalterske radnice shvatile su ideju kao nekakvo sektaško delovanje pa sam morao da idem kod nekakvog načelnika tog javnog sektora, ili kako ga već zovu, da mu objasnim o čemu se radi i zašto to radimo, pa su onda na njegovu inicijativu na šalteru prihvatili listiće. Šamar na prvom koraku. Drugi problem bio je činjenica da je od 500 podeljenih listića svega 30 bilo popunjeno. Uglavnom su ih popunjavali zaposleni na uplatnim mestima, a većina od tako popunjenih bila je sa neozbiljnim odgovorima. Na pojedinim uplatnim mestima ankete nisu ni pokazane korisnicima usluga i stajale su lepo zapakovane ispod pulta, dok su na nekim drugim mestima ankete poslužile kao nepostojeća krpa za brisanje prosute kafe po stolu. Rezultate analize izveli smo na osnovu odgovora datih putem OnLine anketnog formulara.

Razočarenje koje je nastalo nakon saznanja da većini ljudi nije stalo da obrati pažnju na ovaj problem, podpomognuto sve manjom količinom slobodnog vremena za nova istraživanja, naša ZOI inicijativa je prekinuta.

I tako, nekoliko prijatelja su na ovaj ili onaj način potpuno prestali da koriste Internet (Lija iz Kruševca) ili to sveli na najmanju moguću meru (Ajsrč iz Gornjeg Milanovca). Zamrznut je gore pomenuti sajt sa ZOI teorijom i rezultatima ankete, kao i započetom drugom verzijom ankete koja više ne funkcioniše, mada postoji. Ostao je i audio zapis mog gostovanja u Darkovoj emisiji o računarima (MP3 veličine 8,3 MB) i zaostale e-poruke ljudi koji su se raspitivali, nudili pomoć i hvalili ZOI ideju u arhivi e-sandučeta na CD-u, i sećanje da smo jednom, ne tako davno, pokušali da uradimo nešto korisno za ovo društvo, što je kao i svaka druga nedovoljno shvaćena ideja bilo osuđeno na neuspeh.

Sada se ponekad setim cele priče; nedavno u ćaskanju za komšijom Željkom i na forumu „Sveta kompjutera” u temi o zavisnosti od kompjutera.

Lični bilans: tada sam koristio DialUp i sebe smatrao zavisnikom pošto sam dva i više sati provodio na netu u raznim aktivnostima. Sada imam kablovski net i neprekidnu vezu, u svakom trenutku u toku dana posežem za netom kako bih dobavio neke informacije, zaradio neki dinar preko plate, komunicirao sa prijateljima i neznanim ljudima, učio, pronalazio rešenja i odgovore i davao savete drugima. Sada sam još veći zavisnik, ne samo od neta već i od kompjutera, ali sam svestan da mogu i bez njih. Mada se nebih usudio da razmišljam o tome šta bih radio da zauvek ostanem bez računara i neta.

I samo zato „Internet – zlo bez koga se može, ali je lakše sa njim.”!