Zapisi

Želim, želim, želim…

Šta da se radi, red je da i ja poželim nešto lepo i fino za predstojeću godinu, možda me čuje „ledeni deda“ pa mi ispuni želju(e).

Najbitnije od svega je da tokom cele naredne godine budem aktivan kao u prvoj polovini ove godine, a ne da se olenjim i da me bukvalno sve mrzi da uradim, kako je počelo pre nekoliko meseci, i evo još uvek traje i drži me. Zato sam i uzeo da danas zapišem ove želje, jer će me možda do TE ponoći mrzeti da to uradim Znači, samo da žica vrednice nadvlada narav lenčuge i biću zadovoljan

Pa da sumiram rezultate kao što sam i prošle godine u zapisu „Još jedan kraj“. Krajem prošle se desila ona električna situacija simbolično zapisana kao “Kako je propao običan dan“, a što je moglo i ove da se dogodi da na vreme nisam reagovao i pozvao prijatelja da dotegne osigurače

Prošle godine smo podosta novca uložili u „kućenje“ (kupatilo, frižider i krevet) a ove nismo ništa slično uradili.

Prva prošlogodišnja želja da izdam zbirku pesama je pala u zapećak i prolongirala se za ovogodišnju želju. Da mi je samo malo manje smora i lenjosti pa da sakupim te pesme i pripremim, ih, kud bi mi bio kraj. No, ostaje da vidim kako ću i šta ću.

Želja broj dva, za honorarnim poslićem, se ostvarila, pa sam od marta honorarno počeo da radim za „Svet kompjutera“ zahvaljujući pre svega prijatelju Vojislavu Mihailoviću što mi je dao smernice za kontakt, a onda i Tihomiru Stančeviću što je imao strpljenja da mi objašnjava kako i šta da radim. Treba pomenuti i Vladimira Pisidorova, zahvaljujući čijoj toleranciji da ponekad dobije materijal u minut do podne, moji radovi su krasili strane ovog reprezentativnog domaćeg IT časopisa. Još da dodam i kompletnu zahvalnost celoj redakciji i svim ljudima koji su učestvovali u ideji za rađanje onoga što će započeti od prvog narednog broja, ali neću dalje o tome dok se ne pojavi taj prvi broj (da ne ureknem

I Treća—sreća, želja željena šest prethodnih godina se ostvarila. Skrpili smo se (kreditom) i otišli na zasluženo „Odsustvo“ u Igalo, ni manje ni više ngo 13 dana. A onda je valjda to razgaćivanje preporodilo u meni lenčugu, pa nisam čak ni jednu sliku sa mora okačio u galerije. Užas!

Četvrta želja je tendenciozno ugušena potrebom da radim korisnije stvari (realizacija druge). Na žalost svih obožavalaca moje pisane reči 3plX tematike, toga više neće biti (dosadno je bre .
Slanje čestitki ne verujem da ću uraditi ni ove godine. Ali, ko zna, đavo ne jede i ne spava

Te 2005. godine klupio sam novi hard disk od 120 GB, svoj prvi USB Flash od 256 MB i svoj prvi DVD čitač a kasnije DVD rezač. Uzgred sam pre isteka garantnog roka zamenio prošle godine kupljeni digitalni foto—aparat, koji evo još kao radi, a dokle će pojma nemam. E da, ove sam godine dugo nevoljeni KDE počeo intenzivno da koristim posle višemesečne upotrebe XFCE-a.

Nidža je ove godine pošao u obdanište, a Miki iduće godine polazi u prvi razred. Evo ga sada pored mene gleda neke bolesne crtaće na Cartoon Network-u (Samuraj Džek je postao petao i bori se u nekoj mnogo bolesnoj areni). Svakog dana sve više uočavam da su mi deca mnogo inventivnija od mene (Miki kapira da neki pacov na crtaću smrdi zato što ima roj mušica iznad njegovih leđa, što meni nikad nebi palo na pamet .

Odoh da dovršim kaficu, pa ako još neki dan skupim petlju, pisaću još malo i odraditi šta već sve treba…