Zapisi

Šizela vs. Smirela

Sreda, 24. mart 1999. godine, celo pre podne na poslu su pričali kako danas počinje bombardovanje. Zajebancija na tu temu kao posprdnu činjenicu „ko sme bre nas da bombarduje“ prožimala je prvi neradni dan na poslu. Radnici nisu otišli na teren, neki su otišli kućama, uglavnom, spremali smo se za veče kada će sve početi (a možda i neće!). Kako sam bio najmlađi zaposleni sa najmanje radnog staža, „normalno“ je bilo da prvi dežuram. Kod kuće su mi ostale supruga Daca u šestom mesecu trudnoće i majka, ali mi je (srećom) firma blizu zgrade.

Pred kraj rada sam otišao do kuće da ručam i spremim se za noćno dežurstvo. Tako je i bilo. Oko 16 sati sam se vratio u firmu i sa čuvarem Željkom „čuvao“ firmu „da je neko ne odnese“

Ne sećam se kad se oglasila prva „Šizela“, popularno nazivana sirena za oglašavanje početka vazdušne opasnosti. Moguće da je bilo oko 19:30, ali nisam baš siguran u to. Pozvao sam kući i rekao da odmah siđu dole u sklonište zato što je počela vazdušna opasnost, na šta su mi moje žene rekle da gledaju seriju i da im ne pada na pamet nigde da idu jer to nije tačno. ALOOO!, pa zašto ja dežuram ovde ako to nije tačno. Otišao sam do kuće i bukvalno ih isterao napolje.

Prošao je neki minut od 20 sati, Daca i majka su u obdaništu išle kroz šumicu ka skloništu, Željko i ja smo krenuli iz uprave ka putu i tek što smo sišli niz stepenice odjeknula je jaka detonacija. Stakla na upravnoj zgradi su se zatresla i nastala je tišina. Zamukao je žubor ljudi u obližnjem obdaništu oko skloništa, a Željko i ja smo brzo potrčali dalje od uprave. Uključili smo radio da čujemo šta su gađali. Bio je to valjda napad na kasarnu u velikom parku. Nas dvojica smo sišli u obdanište da podelimo „strah“ sa ostalima.

Najveća fora je bila ta što su muškarci bili ispred skloništa, okupljeni u krug, i iz ruke u ruku je kružila prvo jedna a potom druga flaša „šljive“, veoma brzo se praznivši do dna.

Kasnije sam sa mojima otišao prvo u selo Knić na nekoliko dana, pa onda u Dacino selo Gornja Sabanta, takođe na nekoliko dana, da bi se posle toga Daca i ja vratili nazad u stan i ostali do kraja „rata“, a majka je ostala u Kniću sa njenom familijom.
Prvo čega se setim kad neko pomene to bombardovanje i „agresorske NATO avione“ je dobro zezanje, prijateljstvo i druženje među svim ljudima kao nikada ranije. Svi su se slagali, sve je bilo super. Žrtve koje su stradale u tom periodu, stradale su zbog onih koji nisu slušali upozorenja „agresora“. Ljudi su „džarali vragu u oči“ pevajući po mostovima. Žao mi je što tada nisam koristio Internet, pa da budem parče te velike zajebancije, ali sam kupovao Svet Kompjutera i komp nosio sa sobom u selo

Još jedna stvar koje se setim kad čujem o tom vremenu – u Kniću ispred prodavnice smo moj pokojni teča Branko i ja par večeri gluvarili uz pivo iz zidarske flajke i kako smo „na brdu“, u Busarcima sa rođacima levčili „šljivu“ i gledali nebo ka Kraljevu i Ponikve (je l’ se tako beše zove onaj aerodrom tamo?), komentarišući zbog čega se sve ovo dešava i šta je trebalo uraditi da do toga ne dođe. Znate ono, posle rata svi preživeli su generali ,i svi znamo za S300, braću Ruse koji će da nas brane, NATO agresore i slična sranja.

Jedne nedelje, kad celoga dana nije bilo „Šizele“, Daca i ja smo se venčali u izmeštenoj opštinskoj venčaonici, a posle toga i u Crkvi.

Kad neko kaže kako ne želi da se seća tog vremena „rata“, koga po meni i nije bilo jer su za rat potrebne dve zaraćene strane koje se bore (zar ne?) i kako je sve bilo ružno i odvratno, ja samo kažem da je u poslednjih petnaest godina taj period u mom životu bio najveseliji i najpozitivniji, jer su ljudi oko mene bili ispunjeni pozitivnom energijom, ponosom, prkosom, i svi su bili na istoj strani. Nismo se delili i pljuvali jedni drugima iza leđa. Disali smo jednim plućima.

Ali, posle sedamdesetak dana od početka, sve se to završilo i vratilo „u normalu“. Počela su stara dobra prepucavanja, proganjanja, ubijanja… sivilo. Poslednja „Smirela“ je ubila sve ono pozitivno