Zapisi

Prođe osmi dan

Juče je bio taj neki „dan žena“. To mu navodno dođe veliki praznik za žene, dan kad one treba da budu posebne, voljene, pažene, mažene, obožavane, poštovane… zadovoljene, više nego ma kojeg drugog dana u godini. Ma nije nego!

Reklama za „Prava reč za dobro srpsko pivo — Weifert” oslikava pravo stanje tog praznika: „A šta si ti uzeo ženi za osmi mart? — Tri hiljade… nije imala više!”.

Apsurd je to što 98% žena pojma nema zašto se uopšte slavi taj međunarodni praznik. Ja sam načuo nešto u smilu da se to proslavlja zbog tamo nekih žena početkom dvadesetog veka koje su nešto radile ili nisu uradile ili im je neko nešto uradio, u nekoj zemlji… ma pojma nemam koji je pravi razlog tome. Uglavnom, čak i u tih 98% žena ima onih koje očekuju da ih muškarci tog dana gledaju na neki poseban način. Mali je broj onih kojima taj dan ne predstavlja ništa; sasvim običan dan kao i svaki drugi. Te „neke druge žene” smatraju da svaki od 365 dana u godini treba da im bude poseban. Zanimljivo je da i ja mislim isto

One ostale bih zamolio da razmisle o sledećem: Vaš dragi je najgora varijanta alkoholičara — nasilni alkos. Voli vas, pazi i mazi samo onih deset sekundi u toku dana kada je polutrezan. Inače je u alkoholisanom stanju i van kuće. Kada dođe, to obično bude u toku noći, prvo što vam poželi je dobre batine, da se slučajno ne promenite, a onda izbacivanje iz kuće da noć provedete šetajući po ulici ili ležeći na klupi u parku. Ujutru se uvučete u kuću trenutak pošto se on odtetura do kafane. Rintate čitavog dana a onda vas uveče čeka isti scenario. I, taj muž će vam tog jednog dana kupiti cvetić na ulici, ili još gore u radnji za prodaju pogrebne opreme, onako uz put dok se iz kafane bude vraćao kući, pokloniće vam taj cvetić, poljubiti u obraz i reći „Srećan ti osmi mart!”. Tako vam je dao imaginaciju srećne i zadovoljne žene, tog njenog dana, i naterao da na trenutak zaboravite šta vas čeka sledeće večeri. I tako, 364 dana dobijate batine i 365-og dana izvinjenje za sav naneti bol u vidu uvelog cvetića.

Romantično zar ne?

Možda sada kažete da je takva situacija ekstremna, ali, verovali ili ne, mnogo je više takvih žensko–muških odnosa nego što možete i da zamislite.

Kad me pitaju „Šta si kupio ženi za osmi mart?”, obično kažem ono što jeste — „Ništa. Pokloniću joj sebe!”. Zar to nije najvredniji poklon koji joj mogu priuštiti? Mislim, šta joj predstavlja zlatni prsten sa dijamantima, koji nema šanse da kupim jer se to skupo plaća, koji može da izgubi dok pere sudove? Šta joj predstavlja saksija cveća koje će da uvene na promaji kad zaboravi da zatvori prozor? Šta joj znači ruža koja će da uvene posle deset dana stajanja u vazi? Šta joj znači čokolada koju će da pojede i posle sebi nedelju dana nabija na nos kako se ugojila pola grama zbog te čokolade? Šta joj predstavlja parfem koji će da potroši za par meseci? Sve će to trajati kratko a potom da nestane; ostaću joj samo ja. Uostalom, moja deviza je da poklone ženama kupuju samo oni koji na drugi način ne mogu da ih učine srećnima ili moraju da vade fleke koje su napravili nekim svojim nepromišljenim korakom ili delom. Ne kažem da ja svoju suprugu uvek mogu učiniti srećnom, ali bih mogao kad bih imao strpljenja i bio istrajan

Sada će reći feministkinje kako mogu ja da pazim na prozor i ja da ga zatvaram da cveće ne bi uvelo, kako mogu da menjam vodu u vazi da bi moj poklon duže trajao, kako mogu da operem sudove umesto nje da bi njene ruke ostale nežne i glatke, da možemo podeliti čokoladu pa da se gojimo oboje, da joj kupim i drugi parfem pa će trajati duže. Ali ne, u svim tim situacijama će biti uskraćena za moju pažnju i prisustvo pored nje.

Lepše je da kupim flašu vina uz koju ćemo provesti još jedno divno veče… samo… da nije dece…