Још један крај

Još jedan kraj

Još nešto manje od šest sati traje ova 2004. godina. Kad sumiram rezultate, možda jedna od najaktivnijih u poslednjih desetak godina, bar što se mene lično tiče. Krenulo je od početka godine, preko leta, pa do kraja, sve nekako ispunjeno aktivnošću i spontanim događanjima. Napokon, dobio sam (drugog) sina Nikolu u ovoj godini, a nije bilo bombardovanja, tako da mi je IPAK posebna (Mihailo se rodio one jebene ‘99. kad su nam bombe padale po glavama).

Tu su i veliki kućni poslovi i kupovina novih stvari za kuću, prvi ljubavni jadi mog starijeg sina, prvi susret sa FreeBSD-om, neki sitni privatni poslovi… pa na posletku, ove godine sam konačno smotao petlju i platio za svoju Internet prezentaciju i domen sa svojim prezimenom, po drugi put počeo sa pravljenjem rodoslova, napravio fotografsku galeriju, i za malo da zaboravim, kupio svoj prvi digitalni foto–aparat Ali, nedovoljno je sve to, želim ja i više i bolje. A iskreno, mogu i više i bolje

Želim… želim… želim da u sledećoj godini konačno sednem i složim moje stare pesme, pronađem sponzora i dobrog izdavača i konačno izdam tu dugo planiranu zbirku pesama. Želim da pronađem neki sporedni, honorarni poslić, što u principu može da se izvede prilično jednostavno, samo trebam da nateram sebe da sednem i napišem neki tekst

Treća želja, da se mojoj dragoj ženici i meni ostvari želja koju želimo već šest godina, a mi znamo koja je to želja, vi ne morate znati

Četvrto, da napišem bar pet puta više 3plX priča za honorar nego što sam ove godine (nije da me je mrzelo da ih pišem, nego me je mrzelo da o njima i razmišljam

Ove godine nisam slao „elektronske“ novogodišnje čestitke, mada sam prethodnih to praktikovao, uz neku nesvakidašnju poruku. Ove godine me… jednostavno mrzi. Ne, ipak, mislim da imam nekih drugih pametnijih stvari da uradim do ponoći, nevezano za komp. Mada, poslao sam čestitke na par foruma koje posećujem… šta, nije dovoljno? Ma nema veze, oni koji me znaju neće mi zameriti, jer znate kako je, žena, mala deca, nema se kad