Zapisi

Predizborna utopija

Ostalo je još svega osam dana do lokalnih izbora u Srbiji. Silom prilika, ili sudbine, rođen sam i živim u Kragujevcu, gradu na Lepenici, srcu Šumadije. Na žalost, kao ni ostali, ni moj grad nisu zaobišli „utopisti“ — lovci na gradonačelničku fotelju. Valjda je to lep sport. Oni koji su bili na vlasti, valjda bi ponovo da se malo potkrpe, oni koji su i dalje tu, valjda nebi da se skidaju iz fotelje. Na žalost, koliko mogu da primetim, među ovih jedanaest „trkača“ nema onoga koji već nije bio na nekom funkcionerskom i političkom mestu u gradu ili republici. Izgleda da je nastao period nedostatka novih ljudi; verovatno su otišli u neki drugi grad ili neku drugu zemlju da se sklone iz ovog grada poznatog kao „Dolina gladi“. Uobičajena pojava.

E, sve bi to bilo uobičajeno, što i jeste, ali je zanimljivo napomenuti da oni koji su sada na visokim položajima u gradu, a pucaju na najviše mesto, koriste svoj položaj da sve ono što nisu uradili u dosadašnjem periodu, odrade na brzaka, u predizbornoj kampanji, za nekoliko dana. Valjda do sada nisu bili sposobni ili nisu stigli od punjenja sopstvenih i džepova svojih prijatelja, familije, poznanika, tetkinih bratanaca, ujninih sestrića i dalje do potonjih rodbinskih kolena. Radi se, pravi i popravlja i ono što treba i ono što ne treba. A najgora stvar je što i ono što se uradi, ne završi se do kraja. Obavezno fale sitnice koje se na televiziji, kad se slikaju sa osmehom na licu i gomilom posetilaca sa strane, ne vidi.

A šta se to radi? Pa od početka kampanje je za par dana recimo završena ulica kod Srca (ne sećam se njenog naziva), koja je započeta pre nekoliko meseci. Sada je to, istini za volju lepo šetalište — pešačka zona. Jedino što fale usponi za osobe sa invaliditetom i korpe za smeće. Tako da kad sa klincima pojedete sladoled na početku šetališta, morate da otpatke nosite do kontejnera, udaljenog nekoliko metara na kraju ulice. Obnovljen je i asfaltni pokrivač na skveru kod suda sa trotoarima, i to sada izuzetno lepo izgleda. Jedino što nema istih tih kanti nigde na vidiku. Sređen je i parkić kod spomenika Radomiru Putniku (valjda se tako zove , obnovljena podloga popločavanjem i ugrađeni podni reflektori, ali su klupe ostale one dotrajale, a još nisu ni pričvršćene nego su „mobilne“, a i ovde fale kante. Na žalost, na novom „Dvomostovlju“ — spomeniku Jovanu Ristiću nisam bio, tako da ne znam ima li tamo klupa i kanti, ali znam da to lepo izgleda. Video sam na televiziji. Tamo je sada lepa cvetna aleja i spomenik. Jedino je, kada sam gledao reportažu na televiziji, falila bista ili skulptura (šta će se već staviti) ovog predratnog kragujevačkog demokrate na postolju. Ne znam da li je do sada postavljena. Renovirane su mnoge ulice u gradu, zamenjena vodovodna i gasna infrastruktura, obnovljeno je sve i svašta.

Organizuju se kokteli, banketi, koncerti, pričaju se priče zbog kojih čovek poželi da se predizborni period nikad ne završi. Svima će nam biti lepo, imaćemo sve što nam treba, ništa nam neće faliti, Kragujevac će ponovo biti prestoni grad, biće privredni, sportski, saobraćajni, trgovački (i sve ostalo) centar Srbije, namagnetisani „trkači“ će privući ćorave investitore sa zapada da ušpricaju malo para u mrtvu zastavu i povrate u život „mrtvog konja“, pa će se iznaći nove mogućnosti za oživljavanje umrtvljene prirode. Neće se više uređivati samo strogi centar grada (čitaj: trg ispred opštine) i naselja mudonja na vlasti, već će se uređivati cela teritorija grada; da svima bude čisto, lepo i mirisno. Zaposliće se nezaposleni, zaposleni će imati veće plate, penzioneri veće penzije, deca će dobiti svoja igrališta i parkove, invalidi će imati bolje uslove života; možda ih i izleče. Ko zna, kako su počeli, verovatno će i to početi da obećavaju. Možda im pomognu vidovita Zorka, Kleopatra i Trgovčević. Možda im se „javi“.

Žalosno je kad vidim na šta grad liči od desetine centimetara debelih naslaga izbornih postera sa kojih se smeše mutirani „trkači“ (oči jednog, uši drugog, nos trećeg, slogan četvrtog trkača — iscepani i zanimljivo uklopljeni delići). Neki se čak i beče, ili se plaše blica. Velika većina je, poput konja u šahu, izvršila skokovite premeštaje iz ove u onu, pa u onu tamo stranku, kako bi se nasadili na odborničke liste i za gradonačelničke kandidate.

Jedna velika šarada i smejurija. I sve bi to meni bilo smešno da nije žalosno to što veliki broj Kragujevčana, ili bar onih koji u Kragujevcu žive, ne vidi dalje od svog nosa i rukovode se bajkovitim basnama „trkača“. Čak veruju da će se vratiti nazad u Zastavu na svoja stara radna mesta i „otići u Evropu“. Zaokružiće „najbolje“ na izborima i sebi i svojim potomcima u naredne četiri godine potpisati još jednu u nizu smrtnih kazni.

Do đavola, jedan u gomili sam i ja. Da biram manje zlo od većeg, pa da se posle kajem što nisam izabrao još manje… da biram one koje poznajem lično, bez obzira što nismo u istoj „opciji“ zato što znam da su dobri, ili da biram one koje ne volim ali smo bliski programom, ili da biram one koje ne poznajem niti im znam program ali čujem od drugih da „lepo pričaju“, ili da poništim glasački listić… Dilema… pitanje obraza i časti. Mada, kad bolje razmislim, pa nemaju ni oni časti, zašto bih je imao ja. Pa onda opet, shvatim, ja nisam kao oni. I šta sad… pitam se… ali iskreno i stvarno, kome da poverim svoj glas. Jedan, bezvredan glas. Čisto da se opravdam pred sinovima i kažem da sam pokušao, ali moj glas nije doneo dobra jer nije bio dovoljan da onaj kome sam ga poverio pobedi… Žalosno